"Случајно сам убио дете" Исповест убице мајке и сина (13) у Похорској леди крв у жилама: Школом кружила лаж због које је почињен један од најмонструознијих злочина у Београду

На данашњи дан пре 31 године догодио се један од најмонструознијих злочина који Београд памти.

Серија језивих злочна током деведесетих када су убијане породице, често и због погрешног "типовања" - огромног богатства које није постојало, почело је у Похорској улици у Новом Београду 1. децембра 1993. године.

Жртве су биле мајка и син, Вера (42) и Давор Жидић (13). Верин муж Жарко и други син су преживели јер нису били ту. Оно што је многима упало у очи је да је убијен и њиихов кућни љубимац, кокер шпанијел. Касније ће се испоставити да је тај пас имао велику улогу у осуди злочинаца.

Жидићи су ликвидирани због гласина и бујне маште. Наиме, Давор се једног дана у време хиперинфлације у школи појавио у новим патикама и почела је прича да је његов отац приватни зубар. Од приватног зубара "нарастао је" до власника ланца ординација. На крају је прича дошла дотле да породица има сеф у зиду у коме је пола милиона марака. Када је та фантазија дошла до ушију Илије Вујића Бумбара и Дарка Лончаревића Лончета, судбина Вере и Давора Жидића била је запечаћена.

Затим је Вујић тада тешко повређену, сада покојну Веру Жидић, одвукао у најудаљенију собу, како би је изнудио да каже где се налази сеф са девизама и у том циљу је два пута ударио дршком од пиштоља по глави, претио јој да ће јој убити дете, које је већ било мртво, и нанео јој повреде од којих је трпела болове јаког интензитета и страх, а када је пас почео да лаје и угризао га за руку, и пса је убио испаливши на њега неколико хитаца из близине.

Пошто Вера није хтела да каже где се налази сеф и пошто су се договорили да не остављају за собом живе сведоке, у несрећну жену, која је још била у свесном стању, испалио је, у клечећем положају, један метак у потиљачни део врата, па је она издахнула. После преметачине стана у коме нису нашли новац, напустили су лице места. Београдска полиција је дала све од себе да пронађу суровог убицу из Похорске улице, али без успеха. Чак у нудили и "опрост дела" криминалцима уколико им дају валидне информације.

Онда је до једног инспектора дошла информација да се неки тип у билијар клубу у Земуну хвали како је убио жену и дете из Похорске. Вујић је ухапшен, а један од кључних доказа била је кап крви коју је полиција пронашла а која није припадала жртвама. То је била крв убице, Илије Вујића, кога је пас угризао за руку. Тада није било ДНК, али се слагала крвна група. Овај злочин се помиње и у култном филму "Видимо се у читуљи" када се на снимку види тадашњи инспектор београдске полиције Љуба Милановић, прилично шокиран монструозном изјавом убице Вујића.

- Када смо га питали зашто је убио дете, један од убица је рекао: 'Ко га је**, он је требало да буде у школи'. Мислим да неколико минута ником од нас инспектора није могло да дође до свести шта је он изговорио - испричао је у филму тадашњи инспектор градског СУП-а за крвне и сексуалне деликте Љуба Милановић.

Илија Вујић Бумбар првобитно је био осуђен на смрт, али је указом тадашњег председника Србије Милана Милутиновића после три године помилован, пошто је у међувремену смртна казна укинута. Овај свирепи убица је својевремено причао за Курир и тада је рекао да се каје што је убио жену и дете.

- Жао ми је што сам их убио. Али не могу ништа сада да променим. Нисам имао намеру да их убијем, али је тако испало. О делу нећу ништа да причам, јер се о томе пише десетинама година и све је речено - рекао је Вујић за "Курир".

На примедбу да нормални људи не убијају, поготово не убијају децу, Вујић је одговорио: "Па добро, није нормално. Зато сам и добио смртну казну, да је нормално, не бих добио. Није нормално да се убијају деца, а ја сам то дете убио случајно. Нисам га видео."

Повремено су га посећивали мајка и млађи брат, који није криминалац, док му је други брат такође био у затвору, али у Нишу.

- Другова и пријатеља више немам. Кад паднеш, сви те забораве - рекао је он тада.

Бумбар је тада рекао да не размишља много о изласку из затвора:

- Да изађем?! Хоћу! За још много година - рекао је потпуно мирно уз благи осмех.

- Имаћу 65 година. Шта ћу да радим? Ништа. Пензионер, па ја сам већ пензионер. Војни инвалид, јер сам ратовао у Источној Славонији као добровољац при војсци. Хаг ме не тражи, а боље би било да ме траже - додао је уз уздах Вујић.

На врата је прво покуцао Лончаревић и рекао да доноси књиге са факултета за мужа који у том тренутку није био ту, и пошто је жена отворила врата, гурнуо ју је и почео је да удара песницама по глави, а онда је позвао Илију Вујића да му помогне да је савлада. Вујић је прислонио пиштољ са пригушивачем у леђа Вере, испалио хитац и нанео јој тешке повреде а затим, приметивши сина, који је у том тренутку имао 13 година, испалио на њега један хитац у главу, услед чега је наступила тренутна смрт, наводи се у судским списима.

Извор: Мондо