ТЕ НОЋИ СУ ПОЧЕЛЕ КРВАВЕ 90-е! Мафијашко убиство у НАНИ срушило српски ДБ

Крајем марта 1990. Југославијом је одјекнула вест да се у Београду, у чувеној дискотеци "Нана" на Сењаку, догодило убиство Андрије Лаконића које никад до краја није разјашњено.

Бројне су верзије овог злочина које су само направиле већу конфузију.

Једино што им је било заједничко јесу имена актера – Андрија Лаконић, Веселин Вукотић и Дарко Ашанин.

Урбани мит каже да је убијени Андрија Лаконић звани Лаки био нераздвојни пријатељ са Ашанином и Вукотићем, као и да су важили за "опасне момке" тог времена који су се бавили боксом.

Сва тројица су наводно често била ангажована у тајним пословима тадашње југословенске службе против непријатељске емиграције, а заузврат су у својој земљи уживали миран и пристојан живот.

Три верзије злочина

Једна од верзија ове приче каже да су у ноћи између 22. и 23. марта 1990. у клубу "Нана" састала тројица пријатеља у пратњи девојака, као и да су одмах по доласку сели у један сепаре.

Према наводним изјавама сведока, убрзо је дошло до сукоба између Вукотића и Лаконића, а потом се зачуо пуцањ.

Лаконић је остао да лежи мртав, а медији су тада пренели да се наредног јутра полицији предао Ашанин, као и да је са собом понео пиштољ.

Друга верзија приче разликовала се од претходне у неколико детаља.

Сукоб међу пријатељима избио је наводно због девојке, а Лаконић није погођен са једним, већ са два хица и то из различитог оружја.

Ко је повукао обараче, остало је неразјашњено питање!

Трећа верзија била је она званична полицијска, која се најпре разликовала у датуму када се догодио злочин.

Према њој, пуцњава се догодила читава 24 сата касније, у ноћи између 23. и 24. марта.

У Лаконића јепуцао Ашанин, иако је већина доказа који би недвосмилсено могли да открију убицу, нестала још током увиђаја.

Међутим, став Савезног ДБ био је да су за злочин одговрна обојица преживелих пријатеља – и Ашанин и Вукотић.

Чињеница да су сва тројица повезивана за ликвидацијом албанског емигранта Енвера Хадрија у Бриселу, овај злочин се такође помињао као основни мотив Лаконићевог убиства.

- Ашанин и Вукотић су за службу у иностранству наводно радили неке послове, па је Савезни ДБ настојао да им убиство Лаконића једноставно опрости, преко чега републичка полиција није хтела да пређе. Појавили су се полицајци фасцинирани свим тим глупостима. Криминалци су имали велики интерес да се повежу са њима, јер су их чували од одласка у затвор. Долазио је код мене колега из градске полиције који их је имао на вези.. Нисам хтео да им попустим. Зашто бих онда уопште радио свој посао? - написао је тадашњи инспектор, а касније високи полицијски функционер Миле Новаковић у својој књизи "Они су јачи од нас".

Убиство у "Нани" отворило Пандорину куитију

О злочину у “Нани” је међу првима обавештен и тадашњи инспектор за малолетнике из градског СУП Београд Мирослав Бижић, који се наводно одмах упутио у стан покојног Лаконића.

Касније се испоставило да су њих двојица “били на вези” , јер је Бижић намеравао да га препручио Служби државне безбедности Савезног СУП-а, која је Лаконића ангажовала за разне послове у иностранству.

Наводно, Бижић је у стану Лаконића нашао неколико правих пасоша са његовом сликом, али различитим именима и однео их. Где су документа завршила до данас није откривено.

Већ у првим данима истраге, Ашанин је притворен, а убрзо и изведен пред суд. Оптужница се заснивала махом на конфузним изјавама, а Ашанин је све време негирао кривицу.

Интересантно је и то да два пиштоља која се спомињу да су коришћена у обрачуну нису никоме припадала нити су пронађени отисци на њима.

Током судског поступка почео је да испливава сав "прљав веш"  на релацији градски СУП, Савезни МУП и Државна безбедност.

Јавност је тада сазнала и да је по налогу Станета Доланца почетком осамдесетих година формирана посебна фракција која је служила за обрачун са емиграцијом, а коју је наводно чинила и поменута тројка.

Разоткривање "послова" вешто је искористио тадашњи републички МУП , коме је убиство у "Нани" послужило као повод да се прекине веза Савезне ДБ и београдске полиције, која је била установљена мимо знања МУП Србије.

Проклетство убиства у "Нани"

Због хаоса који је уследио, као полицијске жртве пали су и инспектор Бижић, који је због крађе пасоша ухапшен, као и Божидар Спасић, тадашњи оперативац Државне безбедности.

Тако је овим случајем МУП Србије успео да преузме и под своју контролу стави градску полицију, док је Савезна полиција убрзо распала.

Сам судски поступак против Ашанина је окончан ослобађајућом пресудом у октобру 1990, а иста одлука донета је и случају инспектора Мирослава Бижића који се тертио да је украо Лаконићеве пасоше.

Упркос ослобађајућој пресуди, Бижић је изгубио посао у полицији па се након тога бавио детективским пословима.

Обојица су после неколико година и сами постали жртве злочина – Ашанин је убијен 1998. у свом ресторану у Улици теодора Драјзера, који се налазио у кући, док је две године раније, на степеништу Старог Меркатора на Новом београду изрешетан Бижић.

Оба злочина су до данас остала нерасветљена.

Упркос разним причама које су тада кружиле престоницом да је кобне ноћи у "Нани" у Лаконића пуцао Вукотић, а потом побегао преко границе, ове спекулације никада нису поткрепљене доказима.

Као крајња последица овог убиства означен је догађај из 1993. када су у зграду Савезног МУП у Улици кнеза Милоша упали припадници републичког МУП, и запленили читаву архиву.