ТУКАО ЈЕ ЗАТВОРСКЕ ЧУВАРЕ, ПУЦАО ЗБОГ МРКОГ ПОГЛЕДА: Био је врсни војник и падобранац, а после рата криминални вођа (ВИДЕО)

Деведесете године прошлог века изнедриле су, нажалост, велики број људи чија су имена одзвањала београдским асфалтом тих година.

Нажалост, јер су ти људи одабрали живот који није могао да буде дугог века.

Ипак, захваљујући својим поступцима, сенке многих од њих и даље тумарају београдским и српским подземљем, а приче о њима и даље живе.

Један од жестоких момака који је у правом смислу речи уливао страх у кости својим противницима самом својом појавом, био је Михајло Дивац.

Рођен је на Новом Београду 1967. године и већ од малих ногу је почео да се бави боксом.

Као борац био је веома срчан, а управо том особином су га и касније, када је дебело загазио у криминалне воде, људи карактерисали.

Као младић је отишао на ратиште у Вуковар и Осмаче, где је важио за спремног, дисциплинованог и храброг војника. Био је члан чувене 63. падобранске бригаде а касније и војне полиције.

Ипак, о његовом животу у годинама након рата, данас се највише прича. По повратку у Београд уплео се у криминал...

Новобеоградска група и рекетирање

Након што се вратио са ратишта, Михајло Дивац је ојачао и учврстио своје везе у подземљу и постао вођа клана са Новог Београда.

Са њим није било пуно приче, био је преке нарави и често је проблеме решавао насиљем.

Неретко се говорило и како је Дејан Стојановић Кека у Дилета, како су Дивца звали, гледао као у идола а спомиње се да је чак и преузео неке од његових обичаја, али се не зна тачно које.

Током свог "деловања" на Новом Београду, Михајло Дивац је био краљ рекетирања.

Умео је да упадне на неки сплав, најмирнијим тоном каже како је остао без новца и како му је потребно неколико хиљада марака.

Углавном би људи немо бројали шта имају од новца код себе и предали му, страхујући од реакције коју могу да изазову уколико се опиру.

Затворски чувари га се плашили

Дивац је био познат као момак кратког фитиља који брзо плане, а приче са робија које је служио препричавале су се по криминалним миљејима.

Наиме, Дивац је обожавао да се бије са затворским чуварима, који су врло зазирали од њега.

Једном приликом, када му је неки од чувара обећао батине, Дивац је истог момента скочио на њега.

Волео је да их провоцира и упада у конфликте са органима реда унутар затвора, тако да је већи део времена проводио у самици.

"Не брините комшија, деца су се заиграла"

Иако је био део криминалног подземља Београда, Дивац је према свом комшилуку био изузетно предусретљив.

Управо су комшије својевремено испричале причу о покушају једног од атентата на њега, када је део зграде одлетео у ваздух.

Наиме, једне вечери, зградом у којој је Михајло живео одјекнула је експлозија.

Комшија је истрчао у ходник који је био разрушен и видео Дивца, голог до појаса и крвавог рамена како вади гелер из руке, и логично, одмах је упитао шта се то десило?

"Не брините комшија" уследио је Дивчев одговор, "Деца су се мало заиграла" поручио је хладнокрвно.

Испоставило се да је Дивац заправо својим нападачима отворио врата, након чега су му они убацили бомбу у стан.

Он ју је шутнуо у ходник зграде да би избегао фатални исход. После неколико дана, цео ходник је комплетно реновиран о Дивчевом трошку.

Чувено рањавање и "Набићу ти утоку у д**е"

Ко је гледао филм "Видимо се у читуљи" врло извесно је запамтио Дивчеву причу у којој прича о неком клинцу који га је ранио.

Ево о чему се ту радило.

Дивац је седео у башти кафића "Трозубац" у Нушићевој улици и мрко се погледао са младићем који је седео за другим столом.

Без оклевања је устао и кренуо ка њему не би ли видео у чему је проблем.

Младић је, видевши Дивца да иде ка њему извукао пиштољ и пуцао на њега са око 5 метара удаљености, погодивши га у стомак.

Међутим, Михајло није посрнуо већ је наставио да иде ка њему рекавши да ће му "утоку набити у д**е".

Ту је уследио још један пуцањ који му је прошао кроз руку и стомак, након чега је младић који је пуцао побегао.

Тај младић касније ће и сам постати криминалац познат и ван граница наше земље - Лука Бојовић.

Иако се говорило да се спрема освета, извесно је да је осујећена чињеницом да је Бојовић у то време био Арканов пулен.

Касније, поводом овог догађаја Дивац је причао:

"То је његов пораз, не мој. Никад не бих пуцао у ненаоружаног човека. Ја веома држим до кодекса. Срамота је то што је урадио, али га разумем, много се уплашио" причао је Дивац.

Мрки поглед га је одвео у смрт

Као човек који се пре свега представљао као спортиста, боксер, Михајло је често одлазио да гледа такмичења и пратио је дешавања.

У Београду је 1995. организован турнир "Београдски победник" а учесници турнира смештени су били у хотелу "Путник".

Једног јутра, Михајло је отишао у хотел како би узео фотографију са посветом од борца Славише Поповића.

Међутим, излазећи из хотела, засметало му је на који начин га је погледао боксер Радован Радусиновић.

Уследила је усмена расправа да би убрзо Дивац потегао пиштољ и пуцао на Радусиновића и његовог пријатеља.

Излетео је из хотела и поручио својим момцима да беже јер је израњавао људе унутра.

Ипак, није успео далеко да побегне.

Метак га је погодио с леђа и преминуо је на месту. У тренутку смрти, имао је 28 година.