"ЗНАО САМ БЕЛИВУКА ОД ДАВНИНА, БИО ЈЕ ЈАКО СУРОВ ДЕЧКО" Кристијан детаљно проговорио о Вељи и његовом зверствима

Данас води много мирнији живот него пре. Иако је недавно изашао из "Задруге" нисмо желели да о томе говоримо са њим, већ смо се присетили једног другачијег Београда у коме је Голубовић одрастао, а на чијим улицама су важила нека сасвим другачија  правила. 

Све што сам читао о теби, оно што су други говорили о теби, испада као да је твој највећи грех што си остао жив.

- Да, тако испада. И то што сам жив на овакав начин и што сам овакав какав сам. Они су се надали да сам ја нека врста медиокритета, дегенерика, да сам сировина без мозга. Е сада када сам им разбио предрасуде онда је било куку леле - нисмо били у праву све ове године оно што смо ке*али за њега.

Имаш ли утисак да је требало да умреш или погинеш у неком тренутку да би људи о теби боље мислили?

- Тако је. Сећам се кад сам први пут обукао панцир, ставио камеру на кућу мени су Аркан, Ћента и Јуса рекли - шта се експонираш, шта ће то теби, ко ће тебе. Причали су ми то са омаловажавањем. Ја сам им рекао - ко се чува и Бог га чува. Кад су они почели да носе панцире, да праве ланце и катанце и као ја да стављају камере ја сам их питао шта то сад ви радите. Рекли су ми да је сад неко друго време.

Кад су ми говорили да немам мозга, да сам превише срчан у празно, да ће ми неко ишчупати крилца и дати по дупету, ја сам гледао само да будем још мудрији и још опрезнији. Кад сам доживео оно на чему сам радио а то је да останем жив и да трајем, ја сам вредности које није знао криминалца и неки обичан човек ја сам гајио унутар своје породице. И ево доживео сам ово доба.

Ти си, колико год чудно звучи, у свет криминала чини се ушао чистог срца.

- Да, ја сам у тај свет ушао не због новца, славе и каријере, него због пријатељства. Ево узећу пример Миодрага Петковића Пелета чувеног нашег MMA борца. Седео сам код куће и тренирао. Имао сам тада неких 16-17 година. Неко је позвонио на врата. Видео сам крвавог дечка. Кратеж ми је био у предсобљу.

- Ко си ти?

- Ја сам Пеле.

- То ми ништа не говори. Шта хоћеш дечко?

- Мене су тукли звездарци Осман, Шљука, Ђоле, Буца Џамбас, Киза. Да ли би ти мене бранио?

- Бих. Знам зашто си дошао. Чуо си да сам се ја закачио нешто са њима и идеш логиком - непријатељ твог непријатеља је твој пријатељ. Идем са тобом. Видим да си снажан али како те умацкаше толико?

- Скочило њих десет. С тобом је већ другачије.

Понесем ја рђави тетејац, одемо на Звездару. Ето потпуно девијантна ситуација - еј да ти неко звони на врата. И ја кренем у смрт у повређивање. И то због кога? Због непознатог дечка. Е због таквих дела су мене с годинама почели људи да величају као Робин Худа. Рекли су - па он само решава туђе проблеме, он никакав проблем нема.

Ја се ни са једним јаким ауторитетом нисам закачио јер су ме обожавали. Волели су моје шале, изреке, моје срце, моју одлучност. Ја кад кажем да ћу да урадим нешто, не постоји шанса да то не урадим.

У време у коме си ти одрастао Београд је био подељен, свака општина је имала нешто своје...

"...Имала је свака свој ганг. То су биле групе, банде. А ја сам био као неки цапо ди tutti цапи - дечко који је у сваком крају имао своју екипу."

Најгоре је кад си са свима пријатељ.

"Е онда испадаш као УНПРОФОР. Али ја сам имао ту харизму и шмек да будем индивидуална легенда сам за себе и код сваког од њих сам добијао поене да будем компетентан да могу да се и умешам у њихове односе."

Ко је био главни тада?

Тада су се кидали Звездара и Вождовац. Дорћол је био опасан. Земнуци ту и тамо, они нису прелазили реку. Исто су били опасни али су некако они били домаћини.

И тад је Земун био град за себе?

- Да, увек је био. Ми смо се зезали са нашим другарима земунцима - номј да вам сломимо мостове, нећете моћи да дођете код нас у град. Али тада је био шмек, фер плеј, није било оволико подмуклости. Није било толико мала пара а толико великог порива да те убије из претпоставке да ћеш се закачити са њим.

Ево узмимо за пример Земунски клан. Мислим да су они због претпоставке да ће се напослетку са неким закачити убили барем 10 људи. Убили су неке јаке ауторитете да не би у даљем току дешавања се они уску*чили и они па кренули на њих."

Одрастање на београдском асфалту - био је врућ асфалт али су и главе биле вруће. Чини се да је то време било опасније од овог данас.

Тада и јесте било опасније време. Ако ви можете за - шта те гледам - да пуцате... Пролазили су овде у Чумићевом сокачету Бане Гребенаревић и Шубара. И иду онако њихово, а ја био са чувеним Гајић Александром Мастифом. Скочимо ми на њих, повадимо пиштоље, скинемо им ланце. Ја ставим ону његову крстачу на себе. Узмем му што је је имао код себе, неких 650 марака у џепу.

Замислите ви кад седите у кафићу и имате порив да изигравате шерифа изнад шерифа, да се понашате бандитски. Стотину кривичних дела направите у само једном гесту због девијантног времена у доба транзиције. Та транзиција више никада не може да се понови."

У време када си ти стицао своје име, шта си све морао да жртвујеш да би данас могао да кажеш е имам 51 годину и то сам што сам?

"Све живо сам жртвовао. Жртвовао сам идеју о мирном животу, духовност, физику, хемију..."

Јеси ли имао тада онај осећај да кад седиш у кафићу да сваког ко те гледа ти доживљаваш као потенцијалну претњу?

"Тако је. И сад ми се то дешава. Ево ове девојке, ови момци - сад је ово пријатна ситуација. А замисли сад неки затамњени џип овде, па да вам се искриви неки медиокритет, нека бараба. Одмах се то осети. А ја сам вук и одмах којоте и хијене осетим. А овде међу овцама, папагајима, орловима, срнама немам потребе да се цимам јер сам лав. Пре сте осећали зебњу. Ја раније да овако седим са вама и да пролазе аутомобили а да ја немам панцир, пиштољ и двоје троје људи који заустављају аутомобиле то је било немогуће."

Како је тада изгледао твој излазак у град?

- Чули сте сигурно за оно кад моји људи дижу панцирне плоче и бране ме од снајпера. Цео тадашњи Булевар револуције се смејао тада. Замислите 12 момака држе панцирне плоче да ја пређем осам метара од кафића до кола. Замислите ви шта је то за нормалан народ. Да ви седите са женом и дететом, ви сте кардиолог, овај је пекар, овај је инжењер, седите и ручате и одједном нека фрка и видите десет људи са панцирима у ваздуху. А ја идем са 10 кила злата онако импонзантно.

Како су реаговали грађни?

- То се причале приче да ли имам 10, 18 или 5 кила злата, да ли је оно право или не. Да ли сам два метра или метар и деведесет шест, да ли су ми патике 600 или 1.000 евра."

Ти си беше први који се појавио са блиндираним аутомобилом?

- Тако је. Имао сам први у граду блиндирани ауто и први сам у граду носио панцир 24 часа.

Да ли си имао утисак да ти већа опасност прети од људи који су хтели да се доказују преко твог имена него од озбиљних криминалаца?

- Па наравно. Малопре сам вам рекао, ја нисам за живота доживео, сем са Арканом, да директно уђем у сукоб и да прети да буде рат до истребљења. Као што сам постоји неколико кланова у региону који ратују. Никад нисам то дозволио себи. Знам да имам срце и мудрост да не дођем у размирицу са тим људима јер поштујем кодексе. Данас не знате ко пије а ко плаћа, и морате бити мудри и флексибилни да избегавате сваку ситуацију. Данашњи ратови иду до краја, до истребљења.

Шта је то било са Арканом?

Ми смо упуцали Славка Мијовића познатог као Мија Пијук, који је у то време за Аркана марка. Био је његов најбољи друг, саветник. Ми смо му пуцали у ногу. Аркан је рекао да ће од мене направити паштету. У то време сам био са једном девојком, Иваном, која је радила код њега у посластичарници и она ми је то рекла.

Ја сам успео нешто што никад нико није урадио а да остане жив и неповређен. А то је да то вече у ту исту посластичарницу уђем са Пиркетом, Гагијем, Батом Трлајом, Мастифом, Бокијем, Рокијем, Робијем, и са још 12 момака који ће упасти у Мажестик. Само је Бог погледао мене и Аркана да то вече није наишао. Пирке и ја смо у посластичарници скидали гаће, провоцирали, тражили сукоб са њим. Срећом да није био ту јер знам колико је био срчан и да би одреаговао као и ми. Мислим да би то био највећи масакр икада урађен у криминалу. Нас је било преко 20 са тешким наоружањем. Мислим да би ту био прави покољ. 

Међутим, постојали су људи као што су Бомбона, Коле, Воја Пајковић, Дарко Ашанин, Ћента, Јуса, и они су одмах дошли и смиривали ситуацију. Легија је доста учинио да касније Аркан и ја постанемо пријатељи."

Кад смо код Легије, какав је он човек?

"Он је јако дисциплинован, прави спортски тип. Имао је тај грех у животу што је волео тако мало ту ганџу и неки пут да попије виски. Онда изгуби памет. Нека та фрустрација из детињства што је био кињен у Легији странаца на ратиштима у Бејруту, Никарагви... Одсечен му је један тестис. Борио се са животом и смрћу хиљаду пута. Очигледно га је та напетост, револт и тај континуирани стрес довео до вијетнамског синдрома који је он пребацио на улицу преко тог Земунског клана. Они су се сконтали - они криминалци, он војник и испала је та нека хемија. Држава је била у никад већој транзицији, они су почели да мраче и облаче и урадили су шта су урадили.

Увек сам говорио Легији - пошто ти мене сматраш глупљим од себе ево ја ћу да ти кажем. Идете у гроб или на доживотну. Средине нема. Ја гледам - мало на робију, мало гроб. Пливам, ваљда ћу да истерам неку своју дијагоналу."

Да ли мислиш да је Земунски клан прешао одређену црвену линију?

- Они су прешли све црвене линије. Црвене линије у политици, у криминалу, у кодексима. Они су хтели све да узму и власт и новац и тржиште дроге. Хтели су да господаре животима људи у једној земљи. Они су били картел а не клан. А картел и убија и одређује политичку струју..."

Мислиш да су ушли и у политику?

"Јесу. Онолико колико знам жеља Душана Спасојевића је била да буде вечни градоначелник Земуна. Сад замислите дођете са југа из неке селендре где нема ниједан асфалтирани пут, направите то што сте направили у Београду и амбиције су вам претеране. Дођете до једне црвене линије и нисте свесни да новац и та сила и снага коју примењујете на обичним криминалцима не можете да примените према најјачем непријатељу - према државном апарату. Полиција, суд, тужилаштво, агенти, службе су ипак нешто најјаче што једна држава може да има. На крају држава увек победи."

Да ли ти ова прича са Вељком Беливуком делује слично?

- Био сам у Задрузи и после кад сам изашао су ми рекли - пао нови Земунски клан. Мислио сам да су Шкаљарци или Кавчани. Међутим рекоше ми да је извршавао задатке за један од та два клана, да су пекли и секли људе. Заиста сам се зачудио. Знао сам Беливука од давнина да је спреман да то уради. Био је јако суров и јако опасан дечко.

Опет, знајући га на приватном плану, четворо деце, коси траву, фин, културан, педантан. Он и Сале су ме увек испоштовали на трибини. Никад не би рекао да ће они толико да оду далеко. Ето видите, чуда се рађају. То су нове генерације, нова деца. Хтели су тако да живе и ево опет смо дошли до доживотне. Ако им је нека сатисфакција направили су новац, имају потомке, живи су. Е сад треба да знају шта су урадили јер медаља има и другу страну."

Многих твојих пријатеља нема, кога ти је најжалије, коме данас упалиш свећу?

"Раша Мандић, Кнеле, Мићко Јеж, Аркан, Гишка, Јуса, Ћента... Толико је тих момака. Кад бих набрајао могао бих до сутра. Само њих 15-ак је умрло на мојим рукама."

Како је то кад ти пријатељ умире на рукама, а не можеш да му помогнеш?

 - Шта да вам кажем. Тим питањем ме бодете у срце. Видите како дечко испушта душу а крв не можете да му зауставите ни прстима ни мајицом. У немоћи вас гледа и тражи да га спасите а опет му је милина на лицу што поред вас храброг умире. Гледам га... Никад нећу заборавити очи које умиру и дах који се задњи испушта. Тоне, бледи и претвара се као у лутку. У једном моменту само видите како се зенице отворе и затворе. И само чујете тихи издах. Као да нема снаге да уради - ух брате.

А увек причају о најлепшим стварима, о женама, о деци."

Сваки човек барем једном помисли на који начин би волео да оде са овог света. Јеси ли размишљао о томе?

- Волео сам оно у филму "Кум" кад се он игра са унуком, кад се закашље и умре у башти. Е то је мој сан. Да ми ту буде унука или моја ћерка Вера, да ми скува чај од јасмина, да је помилујем по коси, да ми легне на груди и да она задњи пут чује моје откуцаје срца. И да јави мами или коме треба да мене више нема. Е тако би волео да умрем.

Шта мислиш шта би ти сад рекли родитељи? Не мислим на Задругу и све око тога... Него уопште. Да ли би волео да можеш да чујеш од њих неки савет?

- Синоћ сам дуго плакао. Плакао јер сам гледао своју сестру са леђа како ми пегла веш. Причали смо о најдубљим моментима у нашем животу. Ја сам ноћас њој био мајка, отац и брат. И она мени. Онда је такав излив емоција био да ја просто... Добио сам напад панике, нисам могао до 5 сати да заспим. Молио сам је само да буде ту зато што је моја."

Како си се суочио са губитком родитеља?

- И један и други родитељ су ми умрли када сам био у затвору. То ми је најгоре, што нисам могао оца да сахраним а мајку сам сахранио јер су ми стражари из Забеле изашли у сусрет. Мајка и отац су били моји водичи кроз живот, моји највећи пријатељи."

Ти си сад родитељ...

- Да. Мој син Лазар је јако пристојан, фин, дружељубив, васпитан, школован. Вера иде још у бољем правцу јер има још јачу мајку, бољу мајку. Пуно ми је срце кад видим моју децу. Пуно ми је срце кад знам да никад неће доћи у везу са криминалом. То ми је била највећа жеља. Надам се да ме је Бог веома лепо наградио, зато што сам пре свега добар човек."