Ана Брнабић је ДРУГИ геј премијер у историји Србије: ЕВО КО ЈЕ БИО ПРВИ!
Да ли сте ово знали?
Због тога што је новоизабрани председник Републике Александар Вучић за мандатара за састав нове Владе именовао жену и прву јавно декларисану особу геј оријентације, узбуркала се српска, балканска и светска јавност. Мало је познато, међутим, да смо већ имали једног геј премијера.
Ево шта је Ана Брнабић рекла на Палмину изјаву да она није његов премијер
Узбуркала се српска, балканска а и светска јавност, због одлуке новоизабраног председника Републике Србије Александра Вучића да за мандатара за састав нове Владе одреди досадашњу министарку државне управе и локалне самоуправе Ану Брнабић, прву јавно декларисану геј особу у врху извршне власти наше државе.
Управо је због тога и настала бура, не зато што је она уједно и прва жена која ће постати председник Владе. Међутим, мало је познато да она неће бити први геј на овом положају. Додуше, онај први није то био јавно, а можда није био ни технички хомосексуалац (али само у смислу да је могуће да је био бисексуалан); индикативно је, међутим, то што се никада није женио.
Реч је о генералу Петру Живковићу, блиском сараднику краља Александра Карађорђевића који је након Шестојануарске диктатуре 1929. године постављен на положај председника Министарског савета, на којем ће остати све до априла 1932.
Председник ОТКРИО шта му је Ана Брнабић РЕКЛА кад јој саопштио да ће бити нови мандатар
Укратко, родио се у Неготину 1. јануара 1879. године. Војну академију је завршио у Београду, након чега у својству гардијског поручника на двору био један од завереника у Мајском преврату.
Као мајор је учествовао у Ослободилачким ратовима које је Србија водила између 1912-1918. године, а управо се у том периоду десило нешто што је касније заташкано и што је тек у књизи "Кнез Павле: Истина о 27. марту" (написане на основу приватне архиве регентове) испливало на површину.
Из књиге "Кнез Павле: Истина о 27. марту":
Петар Живковић (1879-1947) је рођен у Неготину, а умро је у Паризу. У мајском преврату имао је незнатну улогу (требало је да откључа капију двора, што му је једва успело), али је ипак касније био прихваћен као завереник. Поседовао је низ компромитујућих докумената о (будућем краљу) Александру и тако га везао за себе, поставши вођа Александрове камариле која је касније названа "Бела рука".
Пред крај српско-бугарског рата против Турске, мајор Живковић је био одређен да командује коњицом Тимочке дивизије. После победе српске војске код Куманова, његова јединица је послата да са Другом армијом помогне Бугарима да освоје Једрене. Како је коњица у опсадама неупотребљива, Живковић и његови официри су часове и часове проводили у пијанчењу и оргијама. Једног дана је један лепо грађени коњаник саопштио свом претпостављеном да га је мајор Живковић натерао да буде ‘активни партнер у хомосексуалном односу са њим’. Командант Друге армије Степа Степановић је затражио да Живковић буде изведен пред војни суд. Живковић се обратио Апису и овај му је великодушно помогао "како се не би укаљала част српске војске". Живковић је Апису ово добро вратио тако, што је на захтев регента Александра "наместио" Солунски процес.
Нису сва сујеверја бапске приче: ОВА су потпуно тачна!
Када је 6. јануара 1929. године краљ Александар суспендовао тзв. Видовдански устав, свог верног Петра Живковића је поставио за председника владе. Од 1931, Живковић је, опет на захтев краља, основао дворску опозициону Југословенску националну странку у којој му је помоћник био Светислав Хођера.
Заправо је странка коју је основао за његово време носила назив Југословенска радикална сељачка демократија, тек је касније то промењено.
Из његове биографије могли бисмо додати још неколико појединости. Толико је био близак престолонаследнику Александру (или га је имао у шаци) да га је овај 1917. године поставио за команданта Краљеве гарде, а шест година касније и за дивизијског генерала. 1930. постао је армијски генерал.
Председник Вучић ЈАСНО поручио: Да прескочимо неки рат, било би нас 16 милиона
Прво време његовог премијеровања обележило је спровођење дуго одлаганих реформи. Кренуло се са инвестицијама у инфраструктуру, у помагање привреди, у исушивање мочвара, у уједињење кривичног закона, образовног и пореског система који су постојали у различитим деловима земље, у оснивање успешне аграрне банке која је заменила оне неефикасне регионалне.
За време његове власти 3. октобра 1929. држава је званично постала Краљевина Југославија. Касније, међутим, његов се строги режим показао неспособним да реши проблеме Велике депресије и дошло је до стагнације.
Данас почиње лето, а због ОВЕ ствари СВИ ће ОБОЖАВАТИ овај ДАН!
Из земље је, као и сви фотељаши, побегао 1941. године. У избегличкој влади Милоша Трифуновића био је заступник министра војног Драгољуба Михаиловића. У том својству је поднео један изузетно занимљив предлог који је подразумевао формирање нове војске од Југословена који су морали да се боре за Италијане па били заробљени од стране Савезника, те њихово искрцавање у Далмацији; идеја је била да се након тога око ње окупе четници. Савезници то уопште нису ни разматрали.
Одмах након ослобођења земље почео је са контрареволуционарним деловањем у нади да ће збацити КПЈ са власти, што се комунистима није свидело. Углавном, суђено му је у одсуству 1946. и осуђен је на смрт. Умро је наредне године, 3. фебруара, у изгнанству.