БУДУЋНОСТ НЕМА СВОЈУ СТРАНКУ

Постоји један тренутак у животу државе који не припада ни власти ни опозицији. Не догађа се пред камерама, не чује се са говорнице и не може се измерити јачином аплауза. Догађа се када човек остане сам пред питањем шта ће од његове земље остати онима који долазе после њега. Политика тај тренутак назива изборима. Савест га назива одговорношћу. И ту почиње прича коју често заборављамо: будућност нема своју странку.

Нема председника, одбор, портпарола ни право да одговори онима који свакодневно говоре у њено име. Није уписана у бирачки списак. Деца која ће најдуже живети са последицама наших одлука данас још немају глас. Ми смо народ који добро памти. Памтимо победе, поразе, неправде и обећања. Али сећање, колико год било важно, није план. Прошлост може да објасни зашто смо овде; не може уместо нас да одлучи куда ћемо. Највећа опасност није да заборавимо историју, него да је претворимо у једино време у којем живимо. Јер прошлост се не може поправити новим говором, док се будућност још може обликовати данашњим радом. Зато озбиљна политика није такмичење у томе ко ће убедљивије описати јучерашње грешке. Она је спремност да се одговори на непријатно питање: шта ће сутра бити боље, по ком мерилу и чијом одговорношћу? У Србији се често понашамо као да се љубав према земљи доказује слагањем. Као да патриотизам има само један речник, једну боју и један потпис. А држава није приватно власништво ничијег уверења. Њој припадају и они који подржавају власт, и они који је оспоравају, и они који још траже одговор. Њихове разлике нису доказ да постоје различите Србије. Оне су доказ да у истој Србији живе слободни људи. Демократска зрелост не почиње када сви мисле исто, него када прихвате да иста правила морају важити и за оне са којима се не слажу. Зато је један од најважнијих симбола слободе тако неугледан: изборни параван. Иза њега нема трибине, публике ни аплауза. Човек тамо није ничији војник. У законито спроведеном тајном гласању нико нема право да захтева да сазна његов избор, нити да му за њега испостави рачун. То није само изборна техника. То је граница коју друштво поставља између јавне моћи и личне савести. Параван штити тајну, али не ослобађа од размишљања. Напротив, тек када утихну туђа очекивања, постаје могуће чути сопствено питање. Не само коме верујем, већ зашто. Не само шта желим да се промени, већ шта не смемо да изгубимо. Не само шта ми данас одговара, већ какве ће последице моје одлуке имати сутра.

Друштво које не уме да поставља таква питања лако постане заробљеник најгласнијег одговора. А гласноћа није доказ истине, као што ни незадовољство само по себи није програм. Уређена држава не настаје из једне велике реченице. Настаје из хиљада малих, проверљивих ствари: школе у којој се знање вреднује, болнице у којој се не чека на познанство, суда чија одлука не зависи од имена, управе која грађанину штеди време, посла на којем труд има смисла. То су места на којима се будућност заиста појављује. Не као слоган, него као свакодневица. Стабилност је важна управо зато што без предвидљивости породица тешко планира живот, привреда улагања, а млади свој останак. Али стабилност не значи да ништа не сме да се мења. Таква стабилност има друго име: застој. Права стабилност је способност да се сачува оно што ради, поправи оно што не ради и поднесе промена без рушења заједничке куће. И развој није збир свечаних отварања. Његова права мера је колико је људима лакше да живе од сопственог рада и колико им је мање потребно да моле за оно што им по праву припада. Није довољно изградити пут ако на његовом крају нема прилике. Није довољно говорити о независности ако важна одлука не може да се донесе без страха од туђе реакције. Државна самосталност није одсуство сарадње, него способност да се сарађује без одрицања од сопственог разума. Мир није слабост, већ услов да све друго уопште добије смисао. А одговорност није реч којом се украшава мандат. Она почиње тамо где престају оправдања. Ниједна победа не брише то право. Ниједан пораз га не умањује. Јер изборна ноћ траје неколико сати, а последице одлука много дуже. Сутрадан ће се отворити исте школе, кренути исти возови, у болницама ће чекати исти пацијенти. Држава не може сваког јутра да почиње из почетка. Зато су институције вредније од сваког пролазног одушевљења. Њихов смисао је да правила важе и када се промене они који их примењују. Постоји нешто готово непријатно у тој истини: најбољи доказ успеха политике можда је дан када грађанин не мора стално да мисли о политици. Када може да ради, учи, подиже децу и планира старост без осећаја да од једног телефонског позива зависи његова судбина. Тада држава престаје да буде свакодневна драма и постаје поуздан ослонац. Због тога не треба тражити непогрешиве људе. Треба тражити проверљиве обавезе и правила која могу да преживе њихове грешке. Можда је највећа заблуда нашег јавног живота да су будућност и прошлост две зараћене стране. Нису. Будућност без памћења остаје без корена, а памћење без будућности постаје музејска витрина. Потребно нам је обоје: достојанство да не поричемо оно што смо били и мудрост да тиме не ограничимо оно што можемо постати.

Када се пред нама нађе избор, не мора постојати један одговор који сви делимо. Али може постојати једно питање које сви дугујемо својој савести: да ли сам одлучио слободно, разумно и са мишљу на последице? На то питање не одговара страначки функционер, телевизијски водитељ ни комшија за столом. Одговара свако за себе. И зато будућност нема своју странку. Странке имају своје програме, своје победе и поразе. Будућност има само последице. А када једног дана утихну сва данашња имена и пароле, неће остати питање ко је гласније говорио у њено име. Остаће земља коју смо заиста оставили иза себе.