Бунтовник без разлога

У кући у којој сам одрастао политика није почињала на телевизији, него за трпезом. Довољна је била једна вест, једно име, једна очева реченица изговорена као пресуда, па да у мени проради она младалачка потреба да оспорим и оно што разумем и оно што још не разумем. Родитељи су говорили да држава мора да се чува. Ја сам питао ко ће да чува човека од државе. Они су веровали искуству, а ја сам сумњу сматрао доказом интелигенције. Данас видим да смо, свако на свој начин, бранили исто: право да се живи без страха. Младост има једну величанствену ману: она не зна колико не зна. Зато је и храбра и опасна. Тада човек верује да су компромиси слабост, стрпљење кукавичлук, а туђе искуство покушај да му се одузме будућност. Свака генерација мисли да је прва открила неправду и последња која има снаге да је исправи. А онда време, тај професор без катедре, покаже да свет нема само једно тачно решење.

Политички сам се разликовао од својих родитеља, али не само по ставовима. Разликовао сам се по брзини својих судова. Они су знали цену посла, породице, доброг гласа и мирне ноћи. Ја сам желео промену одмах, правду без процедуре и истину без последица. Тек касније сам схватио да родитељска опрезност није увек страх, као што ни младалачка дрскост није увек храброст. Старији понекад ћуте јер знају да и исправна реч има цену. Породица је прва држава коју човек упозна. У њој постоје власт и опозиција, закони који се не пишу и амнестије које се зову љубав. Ту научимо да слобода без обавезе постаје себичност, а ауторитет без нежности тиранија.

Када сам био министар, политика је за мене престала да буде расправа и постала последица. Између одлуке и људског живота понекад стоји само потпис. Испред кабинета не долазе идеологије него људи, радник са папирима које више нико не чита, мајка која не тражи милост него право, официр који своју бригу изговара тихо. Тада схватите да је лако бити беспрекорно моралан када ни за шта нисте одговорни. Власт је огледало које човека не улепшава, она само увећа оно што је већ био.

Зато данас не верујем ни у безгрешну власт ни у безгрешну побуну. Власт која себе не преиспитује почиње да меша државу са сопственом сенком. Побуна која не зна шта ће после победе постаје само свечани облик незадовољства. Србија данас живи у простору између те две самоуверености. Једни верују да је свака критика рушење државе, други да је свака институција доказ неправде. Они заборављају да држава није ни партија ни улица, већ поверење да правила важе и када нам не иду у корист. Млади данас излазе пред институције тражећи одговорност, док њихови родитељи код куће страхују да ће им деца платити цену туђих амбиција. У тој слици препознајем своју младост. Променила су се имена и заставе, али не и онај стари спор за трпезом: колико слободе можемо да поднесемо, а колико реда смемо да тражимо? Србији не треба победа родитеља над децом, нити деце над родитељима. Потребан јој је разговор у ком нико не мора да понизи другога да би био саслушан.

Политички живот, уосталом, не почиње функцијом, нити се завршава истеком мандата. Он је пре свега став према држави и мера личне одговорности. Ни када ми је први пут поверена јавна дужност нисам је разумео као награду, већ као обавезу да интерес државе ставим испред удобности, пријатељстава и сопственог мира. Тада сам научио да најтврђи отпор не долази увек од политичких противника. Понекад долази од својих, нарочито онда када одбијете да будете онакви каквим су вас замислили или корисни на начин који су вам наменили. Близина човеку који доноси најважније одлуке није увек привилегија, понекад је озбиљна сметња онима који своју моћ граде на посредовању, тумачењу и наводном преношењу туђе воље. Када можете да проверите сваку реченицу која почиње са „речено је да…“, онда туђа жеља више не може лако да се представи као налог. Ту, по правилу, почиње отпор невидљив голом оку: не оспорава се оно што радите, већ чињеница да вам за рад нису потребни самозвани тумачи ауторитета. Због тога су клинови понекад долазили управо са стране са које сам очекивао ослонац. Али ни тада нисам радио за награду, положај или нечију наклоност, већ за државу, поштујући ред, закон и одговорност коју ми је поверио онај коме сам непосредно одговарао. Ако ми једног дана поново буде поверено да обављам јавну дужност, прихватио бих је само под истим условом: да служим држави, а не туђим амбицијама, да слушам закон, институције и легитимно изабрано руководство, а не гласнике који се хране туђим ауторитетом. То можда није најлакши начин да се опстане на функцији, али је једини после којег човек може мирно да остане сам са собом. Јавни дужност не бих прихватио ако би њена цена била да, ради привремене победе, изгубим меру по којој ћу сутра судити самом себи. Јер јавни живот уме да узме оно што не враћа: ручак са породицом, пријатељство без рачунице, право да не будете тумачени и када ћутите. Највећа цена политике није напад противника, већ опасност да почнете да личите на слику коју су о вама створили и пријатељи и непријатељи.

Сину и ћерки не остављам готове одговоре. Остављам им право да се не слажу са мном. То је највећи поклон који родитељ може дати детету и најтежи испит љубави. Рекао сам им: не верујте онима који вам нуде једноставне кривце за сложен свет. Не пристајте на неправду само зато што је легална, али не рушите закон само зато што је спор. Чувајте образ: каријера се може обновити, имовина повратити, а изгубљено поверење остаје добро образложен губитак.

Младима поручујем: будите бунтовници, али пронађите разлог достојан побуне. Не трошите младост на мржњу према онима који ће остарити. Тражите више од државе, али још више од себе. Не дозволите да вас било која власт купи, али ни да вас било која опозиција употреби. Сумњајте у вође који траже да им верујете без питања, али и у масе које вас ослобађају личне одговорности. Најопаснији нису они који су променили мишљење, него они који га никада нису променили јер никада нису заиста мислили.

Ето и данас сам остао бунтовник. Само се више не буним против година својих родитеља, него против равнодушности своје генерације. Некада сам желео да победим у расправи, данас бих волео да после расправе остане нешто што може да се изгради. Некада сам мислио да зрелост значи одустати од ватре. Сада знам да зрелост значи научити где ватру треба упалити, а где је угасити да не би изгорела кућа. То је, можда, цела прича о одрастању, породици и политици: најпре побегнемо од очевих и мајчиних речи, затим их годинама носимо у себи, а на крају их мало измењене изговарамо сопственој деци. Тек тада разумемо да нисмо били бунтовници без разлога. Разлог је постојао. Само је било потребно више од пола живота да га правилно именујемо.