ЧЕТВРТИ ПУТ НАЈБОЉА: Исидора је одмалена желела да буде ПОЛИЦАЈАЦ, а овај ОСЕЋАЈ је и даље мотивише (ФОТО)
Бранила се снагом свог тела
Исидора Радовановић је лице које грађанима улива сигурност и које повезују са поштовањем реда и закона, са очувањем мира, које изједначавају са храброшћу – да изабере и опстане - и које вешто крије више од 20 година службе и нешто више од 40 година живота. Исидора Радовановић је полицајац, четири пута награђиван у Полицијској станици Земун за осам година, колико пракса истицања најбољег у овој београдској општини постоји. Последњи пут је као „радник месеца“ истакнута у октобру 2017. године чиме је постала и најнаграђиванија међу колегама.
Прочитајте и:
У ПС Земун ради последњих десет година – првобитно као координатор за породично насиље, потом као део тима за превенцију, све чешће као незванични портпарол МУП-а, далеко ван граница Земуна.
Иако проналази задовољство у превенирању вршњачког насиља и раду са децом коју учи о безбедности и лепом понашању, све више проналази себе у овој последњој и „непризнатој“ улози.
- Моја професионална жеља је да будем портпарол МУП-а. Говорим савршено енглески, немачки, имам довољно искуства, знам терминологију, знам процедуре, знам законе... Да не будем сад арогантна, ал‘ то је истина. Ипак, тога још нема у систематизацији МУП-а – каже додајући да својим јавним иступањем приближава рад полиције заједници, уз наговештај да надлежни нису упознати са њеним још увек неоствареним сном.
Иако се не би рекло, времена за његово испуњење, нема још много. Наиме, Исидора је „осам година пред пензијом“.
- Пошто имам завршен правни факултет, надам се да ћу отићи у адвокатуру. Бићу парничар, не могу да штитим криминалце – одговара без имало несигурности у то шта будућност носи.
А у прошлости је бивало и напето. Док још није била у ПС Земун, била је нападнута, умало упуцана, али без непреболних рана. Узвраћала је ватру, бранила се снагом свога тела, и с вером у себе мењала организационе јединице.
ОНА НИЈЕ ОБИЧНА ПОЛИЦАЈКА, ЊЕН КОМШИЛУК ЈЕ ЈОШ НЕОБИЧНИЈИ: Зову ме у три ујутру и питају...
- Жене у полицији пролазе исту обуку као и мушкарци. У великом броју случајева бољих су резултата него мушкарци, како у гађању, тако у техникама самоодбране, спровођењу посебних полицијских вештина – каже истичући већ уочљиву неједнакост на чеоним позицијама: - Ми смо жене солидарне. Навикли су се мушкарци у нашој служби на нас. Али има много високообразованих жена, а нема их на положајима начелника, помоћника командира, командира. То још увек није премошћено у нашој средини.
Мада свесна рада у „мушкој служби“, не осећа се дискриминисано.
- Положај жене у полицији зависи искључиво од ње и од тога како ће да се понаша, постави и испуњава задатке. Ја сам се за то изборила – каже сматрајући се срећницом због тога што се од шесте године, када се одлучила за овај позив, „можда и наивно“ држи почетних уверења о послу којим се бави.
Поред признања, мотивише је, како сама каже, сјајан осећај спасавања живота.
Још увек ме држи ентузијазам. То што сам све време полицајац мој је највећи професионални успех - наглашава не одолевши да подсети на ону стару како се најбоље ради посао који се воли.