Да ли је ухапшени радник "Крушика" узбуњивач или ШПИЈУН?!

Јавност је последњих дана потресла информација о томе да је ухапшени радник фабрике наменске индустрије "Крушик" у Ваљеву. Поједини медији и лидери Савеза за Србију на челу са Драганом Ђиласом покушали су да изманпулишу јавност да је ухапшени узбуњивач кога малтретирају у затвору. Ипак, истина која се крије иза ове приче је другачија, и ухапшени никако није ни српски Сноуден, нити српски Асанж.

Постоји више разлога због којих радник "Крушика" није узбуњивач, већ има оправдане сумње да је он само шпијун који ради против интереса своје државе и народа.

Наиме, А.О. је ухапшен под сумњом се да је у последњих пет година незаконито прикупљао и износио из фабрике документа која су носила ознаку поверљиво, строго поверљиво и војна тајна. Информације које је износио из фирме одавао је странцима.

Према закону постоје три врсте узбуњивача, односно узбуњивања – унутрашње узбуњивање односно унутар фирме, спољашње узбуњивање односно код надлежног органа и узбуњивање јавности. Ухапшени радник Крушика, определио се да податке који су тајни не подели са надлежним органима нити са домаћом јавношћу, већ их је одао странцима. То је први и основни разлог који наводи на сумњу да он није узбуњивач, већ једноставно шпијун.

Ухапшени А.О, иначе дугогодишњи радник фабрике, био је револтиран сменом своје мајке са места директора и, како је навео пред истражним органима, тада су почели његови проблеми, односно сукоб са руководством ове фабрике.

Управо ова чињеница је још један разлог због ког А.О. није и не може бити узбуњивач јер узбуњивач не сме да има било какву личну корист које му ширење информација може донети.

Ухапшени кога је опозиција хтела да представи као узбуњивача и као жртву, имао је личне разлоге због којих је одавао податке фирме у којој је радио.

Како је и сам испричао од 2014. је прикупљао документацију о пословању, почев од набавки преко уговора о продаји са на десетине предузећа, а искористио је и непажњу колега да би им украо шифру за она документа којима није имао приступ. У његовим рачунарима и на УСБ-овима је пронађена обимна документација која се вештачи, а утврђује се и у чијим све рукама су завршили поверљиви папири о пословању овог државног предузећа.

Дакле да би неко био узбуњивач мора пре свега да узбуњивање ради из опште користи, а не личне као у случају ухапшеног радника Крушика. Такође, узбуњивање се као што смо већ навели врши надлежним институцијама или домаћој јавности, а у случају ухапшеног А.О. те тачке нису испуњене. Он је уместо да алармира домаћу јавност или надлежне органе, алармирао странце и на тај начин ставио себе у позицију шпијуна уместо узбуњивача.

Ако сте и на тренутак помислили да шпијун из фабрике "Крушик" има било какве сичности са Едвардом Сноуденом или Џулијаном Асанжом само се присетите чињенице да су њих двојица одали јавности, под пуним именом и презименом тајне, не да би уништили и клеветали предузеће у којем раде, већ да би спречили искоришћавање личних података свих људи у свету.

Сноуден и Асанж нису имали мајку због које су то радили, већ су радили за добробит грађана не само њихове земље већ за добробит грађана целог света.

С друге стране радник наменске индустрије "Крушик" одавао је тајне војне индустрије и то странцима, а поврх свега био је изреволтиран због личног искуства. Због тога постоје основе да је он шпијун, а не узбуњивач.

Шпијунажа и одавање поверљивих података страним државама кажњиво је у свим деловима света, од Русије до Америке. Особе осумњичене за шпијунажу стављају се под посебне мере и испитују се на различите начине. Такође, казне за шпијунажу су врло строге, па тако често шпијуни заврше тако што "мистериозно" нестану или буду осуђени чак и на смртну казну.

С друге стране, ухапшени радник фабрике Крушик који је такође шпијун смештен је у притвор где није малтретиран ни физички ни психички што се између осталог навео и његов адвокат.