Да су се Албанци ПРОБИЛИ на Кошарама, сад би ПИЛИ КАФУ у СРЕД Београда: Исповест команданта који је водио НАЈВЕЋЕ СРПСКЕ ХЕРОЈЕ (ВИДЕО)

Пре 20 година, нешто више од 1.000 једва пунолетних војника, 67 дана у најнехуманијим земаљским и временским условима борило се са чак неколико пута бројнијом и надмоћнијом непријатељском војском!

Иако то данас звучи потпуно немогуће, успели су да је поразе и спрече у стравичној намери! Битка коју су тада водили у рејону карауле Кошаре описује се као "пакао Кошара", а то што су преживели дословно је био пакао, али они ће у историји остати заувек уписани златним словима као хероји, они који су 1999. спречили злочинце ОВК, подржаване регуларном војском Албаније и НАТО авијацијом, да изврше копнену инвазију на Србију и покоре је!

Најтежа битка у току НАТО бомбардовања СРЈ вођена је од 9. априла до 14. јуна испод планине Ђеравица, а потпуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара је сведочио о храбрости јунака које је предводио - хероја са Кошара. Он је тада имао 35 година, код куће су га чекале три малене ћерке и жена... Испричао нам је неке неиспричане приче са Кошара, а на почетку нас је замолио да њега не називамо херојем, јер...

- Ја сам само неко коме је Бог подарио част и задовољство да командује небеским херојима и да буде са њима. То су били дивови, лавови, витезови, а ја сам их само предводио. Тај поклон који сам од бога добио или судбински тренутак да баш ја будем одређен од претпостављених команди тог 10. априла да преузмем команду над свим јединицама, за мене представља нешто узвишено.

Од бомбардовања и тог периода прошло је 20 година. Да ли су вам сећања још свежа?

- Сећања су врло свежа, то су тренуци који се никада не заборављају, страхоте и пакао које су преживели хероји на Кошарама део су нечега небеског, нечега што у памћењу остаје заувек. А када неко сада помене бомбардовање, прва ми је асоцијација да је то био злочин у цивилизованом свету од оних од којих се то најмање могло очекивати.

Надљудску снагу су наши млади војници показали тада и само захваљујући томе паклени план Албанаца и НАТО није спроведен у дело. Одакле су они црпели снагу?

- Када са ове дистанце причамо о томе, могли бисмо одмах да закључимо да тако нешто уопште није било могуће. То је стварно била надљудска, херојска одбрана небеских хероја, која је била богомдана. Победили су тада ту велику силу, зауставили је на Кошарама, а иначе су планови Албанаца били другачији - да окупирају Србију. У прилог томе сведочи изјава енглеског пуковника Харисона, који је дословце рекао: "Да су пале Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду, а Косово би било много веће."

Сећате ли се тог првог напада на караулу, у зору на Велики петак?

- Сећам као да је јуче било... Снажан отпор су пружали наши граничари и заустављали тај први талас неколико сати, али због бројног стања (њих 110, а нападало је 2.000 људи), нису успели да их задрже на граничној линији. Успео је тада непријатељ да уђе на нашу територију 700 метра, у наредним данима смо јуришали на нож и на бајонет и успоставили линију фронта на самој граници.

Битка је била толико страшна, да је сви описују као пакао Кошара? Како сте ви храбрили војнике?

- Био је то заиста пакао. Те врлети, такви сурови временски и борбени услови, то је тешко описати. Морал војника, оспособљеност њих и старешина, као и јединство, допринели су да се Кошаре одбране. Нисам их храбрио, они су били храбри, са узвишеним моралом и осећајем за одбраном отаџбине, обилазећи их, гледао сам само да ли су добро и у којој мери подносе тај надљудски напор. Они су храбрили мене. Сећам се, када сам прилазио линији фронта у моментима док су са фронта извлачили рањеника који је био смртно рањен, али свестан, рекао сам му: "Војниче, нађоше те злотвори, мислећи да су га погодили, а он је одговорио: "Команданте, грешите, дозвољавате да ме 10 војника из врлети вуче 10 километара до санитетске станице, где је лекар, непријатељ може да угрози то место одакле су они кренули, војници се муче да ме носе, а и ви и ја знамо да нећу преживети." То је претешко. Сећам се, једном војнику била је одсечена рука, имао је смртну рану. Хтео сам да га што пре доведем код лекара, а ми је рекао: "Идите код оних што запомажу, пустите мене, мени помоћи нема."

Нажалост, било је губитака. Како сте то подносили?

- Од првог дана смо имали губитке, сви су часно гинули, у суровим условима борбе. Поручник Ивица Петковић предводио је своју чету и у једном тренутку је био смртно рањен, пришао му је војник да му укаже помоћ, а он му наредио: "Остави ти мене, крећи напред, јуриш не сме стати." Када је тај јуриш заустављен, војник се трчећи вратио до њега, а он је већ био мртав. Страшне су сцене биле и када је рањени војник извлачио другог рањеног војника... Један другог је убеђивао да га остави, да покуша себе да спасе, овај не одустаје, а онда обојица подлегну повредама...

Војници су могли да побегну из тог пакла, да оду, да ли је било таквих случајева?

- Сигурно је да је у рату дезертерство могуће, али ови јунаци нису ни помишљали на то. Они су се заветовали да ће сви до једног положити живот за отаџбину, за српске светиње, Србију, породице. Долазили су и родитељи да обиђу своје синове, али нико није тражио да га воде са собом. "Ни педаљ српске земље неће пасти у туђе руке", понављали су то стално. Најболније ми је било када смо се 14. јуна измештали са Кошара, а они су ме питали: "Команданте, ко нас мења?". Први пут нисам имао одговор...

Колико је наших војника погинуло на Кошарама?

- Те 1999. године, на Кошарама у одбрани отаџбине погинуло је 108 хероја, а 1998. тамо је погинуло 11 хероја. Официри и подофицири гинули су заједно са војницима. Тамо је погинуло шест официра и 15 подофицира, што је невероватно, није се гледало ко гине, сви су били спремни да дају живот за отаџбину.

И ви сте били спремни на то?

- Наравно да јесам, али све је у божјим рукама. Био сам много пута на корак до смрти, али код мене је осим божје заштите постојала и професионална заштита, имао сам искуство, прошао сам одређена ратишта и пре доласка на Кошаре.

Како су изгледали повлачење, Кумановски споразум и одлазак са Кошара?

- Ми смо тада изместили јединице, нисмо се повукли. То је био мировни споразум, не капитулација, српска војска је победила НАТО! Победа је била велелепна и часна. Највећи терет у тој борби поднеле су јединице које су биле на Кошарама зато што су непрестано даноноћно водиле борбу 67 дана. Али нисмо ми били сами, да није било мудрог и војнички оперативног размештања јединица за одбрану целе земље, не бисмо успели.

Зашто су Кошаре битка која још траје?

- Зато што су 33 хероја после рата преминула од малигних обољења и што сада има доста болесних. Такође, зато што се још боримо за признање, дуго смо чекали на њега, боримо се и за поштовање и на улици, и у школи, и свуда.

Да ли је држава коначно почела да цени хероје који су тада били спремни да погину за њу?

- Почела је. После 2000. прошли смо кроз понижавајући период, доносиоци одлука су унижавали војнике, нарочито хероје са Кошара, омаловажавали су и погинуле бесмртне хероје. Ми се још боримо за бригу о свим тим људима, мора им се пружити здравствена заштита, претрпели су страшан стрес, они више нису у психофизичкој кондицији да се баве својом професијом, а треба им омогућити да имају сигурну егзистенцију.

Албанци су тада изгубили све!

Где су били Тачи и Харадинај док сте бранили Кошаре?

- Тачи је био у рејону Дренице, скривао се по шумама, Харадинај се такође скривао, али је његов брат командовао јединицама које су нападале Кошаре. Највећа трагедија за Албанце је што су ушли у пакт са НАТО против своје државе и изгубили су све. Ми смо привремено изгубили надлежност над територијом Косова, а они све заувек. Искористио их је НАТО, Запад, потрошили су их да би дошли до ресурса, који су им били и једини циљ, и сада их пљачкају, много су сиромашни.