Друштво се лечи тачношћу

Не, не недостаје нам информација, недостаје нам миран ослонац у коме информација постаје знање, а знање одлука. Живимо у времену у коме се истина не пориче увек отворено, чешће се само занемарује. Уместо једне јасне реченице добијемо десет полуреченица, уместо једне проверене вести тридесет наслова, а уместо разговора такмичење у тону. И онда се деси парадокс: што је садржај обимнији, осећај истине је мањи. Криза поверења у медије није само криза новинарства, то је криза заједничког језика. Ако се не слажемо око основних чињеница, тешко ћемо се сложити око правца. У таквом простору грађанин постаје уморни судија: сваког дана пресуђује ко лаже, ко прећуткује, ко пренаглашава, а нема ни времена ни алата да то провери. Најгоре је то што се умор лако преобрази у цинизам: "Сви су исти". А када сви постану исти, одговорност нестаје као мастило на киши.

Дезинформације нису само лажи, оне су и вешто изабране истине без контекста. Данас се не фалсификује само догађај, фалсификује се смисао: једна фотографија без датума, један цитат без почетка и краја, један снимак без онога што је било пре и после. Такав садржај делује у глави као трн – мали, али упоран. Алгоритми га радо носе не зато што су злонамерни, него зато што је мерљиво "успешан". Систем награђује оно што задржава пажњу, а пажња се најбрже везује за страх, бес и подсмех. Зато се јавни простор пуни пресудама без доказа, а докази без пажње остају на дну. Има ту и наше кривице. Ми смо, често, публика која тражи потврду уместо објашњења. Лакше нам је да чујемо оно што већ мислимо, него да се суочимо са могућношћу да нисмо у праву. То није срамота појединца, него слабост времена. Али слабости се лече навиком: навиком да се пита, да се чита до краја, да се чује друга страна и да се поштује разлика између мишљења и чињенице. Човек који стално кликће, а никад не проверава, живи у туђем ритму и времену. А туђи ритам је увек бржи од нашег достојанства.

У Србији је та криза појачана старом раном: деценијама смо се навикавали на "наше" и "њихове" медије. Због тога и истина често долази у партијском паковању, са логом, уз музику, уз наслов који мора да победи пре него што ишта објасни. Поверење се, међутим, не гради навијањем. Поверење се гради мером. А мера је оно што најбрже нестаје кад политика уђе у редакцију, или кад редакција уђе у политику. У таквој клими чак и добра вест звучи као реклама, а коректан приговор као непријатељство. Академска заједница у овој причи није споредан лик. Универзитет јесте, или би морао да буде, место где се вежба интелектуална честитост, где се тврди само оно што се може показати, а не оно што лепо звучи. Нажалост, и он је ушао у сивило, те нам је тако остало само „тржиште утисака“. А утисак је најјефтинија валута: данас вреди, сутра се заборави. Морамо разумети да поверење није пропагандни ресурс. Поверење се не "осваја" кампањом, него се стиче доследношћу - јавним подацима, отвореним институцијама, доступним регистрима, објашњеним одлукама и документима „на клик“. 

Не треба нам рат са медијима, нити рат медија међу собом. Треба нам договор о правилима: о разликовању вести и коментара, о транспарентности власништва и финансирања, о исправкама које су видљиве као и грешке, о заштити новинара од притисака, али и о заштити грађана од манипулације. Регулаторна тела и судови не смеју бити декор, већ последња реч када се пређе граница. А јавни сервис мора бити заједничко огледало - место где се сви се препознају, понекад и непријатно, али никад навијачки и увек са мером и провером.

Медијска писменост треба да постане основна хигијена, од школе до пензије: како се чита извор, како се препознаје монтажа, зашто наслов није доказ, шта значи "анонимни извор", како се разликује грешка од намере... То није елитизам, то је самоодбрана друштва. И то је најјефтинија реформа. Кошта мање од једне кампање, а вреди више од хиљаду саопштења.

Поверење, на крају, није веровање у непогрешивост. Поверење је веровање да ће друга страна, када погреши, имати снаге да то и призна. То важи и за новинаре, и за уреднике, и за институције, и за нас. Јер и грађанин може бити део проблема када дели оно у шта није сигуран, када "казни" медиј само зато што му је непријатан, када се повуче у мали информативни гето у коме је све унапред одлучено. Оперативни принцип, једноставан као кућно правило: пре него што поделимо вест, удахнимо једну тишину. Поставимо себи три питања: ко говори, зашто говори и чиме то поткрепљује. Проверимо извор. Потражимо други угао. Прочитајмо цео текст, а не само наслов. Ако нас садржај одмах „запали“, вероватно је и креиран да гори. Ако нас натера да мислимо, вероватно је направљен да траје. И можда је баш ту почетак изласка из буке: у избору да будемо грађани, а не публика.

Можда звучи скромно, али друштво се најпре лечи тачношћу.

Аутор: Зоран Ђорђевић, бивши министар