ЧУДО У ШАРГАНУ: Опозиција би власт али се противи изборима

Замислите да амерички републиканци званично изађу са захтевом да Бајден не буде председнички кандидат демократа, да опозиција у Русији протествује зато што ће носилац изборне листе Јединствене Русије бити Владимир Путин или да се опозиција у Немачкој или некој другој западној држави противи расписивању парламентарних избора.

Не само да ништа од овога није реално и могуће, већ би у јавности тих држава изазвало свеопшти подсмех и спрдњу.

Међутим, у српској политици су појаве сличне наведеним постале уобичајена ствар.

Последњи пример је питање (не)одржавања избора.

Откад постоји парламентарна демократија уобичајено је и нормално да се опозиција увек и стално бори за одржавање избора а да се власт томе противи.

У Србији се ових дана, и не први пут, догађа супротно.

Власт нуди да у циљу превазилажења тензија у друштву распише превремене изборе.

Већина опозиције неће ни да чује. Лакше би било мачку натерати у воду него њих на изборе у септембру.

Јер знају да ће на њима поново изгубити. Они би да дођу на власт без избора. Сасвим свеједно да ли мирним или насилним путем.

Као што Црвени крст уочи Божића дели хуманитарне пакете, они би да Вучић и СНС њима поделе министарске ресоре.

Што је исто да Реал Мадрид своје место на завршном турниру кошаркашке евролиге препусти Партизану.

Други сценарио је да се сукоби у српском друштву толико заопштре да буде изводљива реприза срамотног 5. октобра 2000.

Све са паљењем здања парламента и зграде државне телевизије, разоружавањем полицајаца и њиховим скидањем у гаће и слична достигнућа која смо пре две деценије видели у извођењу Ђинђића, Коштунице, Батића и остале досовске глумачке екипе.

С тим што представници власти сада не би били само понижавани и тучени, као што је ономад био претучен директор РТС Милановић, већ би, како то најављује нови Моша Пијаде опозиције, социолог Јово Бакић, „пловили Савом и Дунавом“.

Дакле, не пливали, већ пловили. Онако како је пловио несрећни Матеј Периш. Или како су пре 70 година пловили Срби убијени у Јасеновцу.

Убрзо након избора 2008. године на којима је СРС освојила рекордна 82 посланичка мандата Војислав Шешељ је затражио одржавање нових избора.

На наше чуђење, одржао нам је краће предавање.

-Ми јесмо победили али немамо довољно мандата да формирамо власт.

А циљ опозиције није да вечно остане опозиција, већ да постане власт.

И док не постанемо власт ми ћемо тражити одржавање избора. То је нормално и тако је свуда у свету. У Србији није.

Највећи део опозиције, углавном настао из ДС, која се као амебе поделила на 18 странака, странчица, удружења и љубитеља НАТО, неће да чује за изборе.

Али то није једини политички „изум“ досовске опозиције. Она ових дана ултимативно захтева реконструкцију Владе.

Уз навођење министара које треба сменити. Неке Ћуте, Парлићи, Грбовићи и друштво хоће да састављају тим Вучићу и Ани Брнабић.

Што би било исто као да Душко Ивановић, тренер KK Црвена Звезда испостави захтев Жељку Обрадовићу да уочи следећег дербија из тима избаци Паркера и Смаилагића.

У противном ће позвати делије да сваког петка блокирају Газелу.

Већ годинама главна брига опозиције јесте да ли ће Александар Вучић остати председник СНС и да ли ће бити носилац изборних листа СНС.

Реално, шта њих заболе шта се догађа у СНС, кога ће СНС кандидовати а кога неће?

Озбиљне странке не забадају нос у туђе двориште већ се баве сређивањем стања у свом.

Они који су успели да своју странку разбуцају на 18 делова и да са 50 спадну на подршку пет одсто бирачког тела уче занату Вучића који десет година у просеку осваја четири пута више гласова него сви они заједно.

Можда је решење овог (пред)изборног надгорњавања да замоле Вучића да буде носилац свих изборних листа, и владајућих и опозиционих странака?