ГЕНЕРАЛ МИЛАНОВИЋ ШПИЈУНИРАО НАТО И САЗНАО ТАЈНЕ! Изнео детаље са скривеног задатка из Брисела (ВИДЕО)
Оно што тада, по његовим речима, није било познато, јесте тачан датум напада.
Већ у августу 1998. године сценарио за НАТО агресију на СР Југославију био је познат војном и државном врху у Београду, каже најпознатији српски обавештајац модерног доба генерал-мајор у пензији Јован Милановић, који се у том тренутку већ три године налазио на тајном задатку у Бриселу.
АМЕРИЧКИ НОВИНАР ОБЈАВИО ТАЈНИ ИЗВЕШТАЈ О НАТО БОМБАРДОВАЊУ СРБИЈЕ: Сваки важнији циљ гађан је различитим оружјем
"ОЗБИЉНО КРИВИЧНО ДЕЛО..." Адвокат о ПРИСЛУШКИВАЊУ ВУЧИЋА - откривено шта чека осумњичене
АМБАСАДОР ХРВАТСКЕ БЕСКРАЈНО ЗАХВАЛАН НА СОЛИДАРНОСТИ СРБИЈЕ: Упућена је значајна помоћ и поруке подршке
Милановић каже да су још '92-93. постојали озбиљни индикатори да ће Југославија бити разбијана све до комадања Србије у њеним деловима, на аутономне покрајине и централну Србију. Били су сасвим довољно уверљиви закључци и очекивао се развој догађаја у том правцу. То је значило да, кад буде разбијена СФРЈ, онда ће доћи до неког мира на том простору, али се неће одустати даље од притисака на новоформирану државу, за коју се већ на неки начин концепт назирао.
Генерале ви сте 1995. године отишли у Мисију СРЈ при Европској унији, на позицију министра саветника. У то време сте били активно војно лице у чину пуковника и ваша тајна мисија у Бриселу заправо је била да прикупљате информације о активностима и плановима НАТО пакта. Да ли се већ тада назирало оно што ће се заправо догодити четири године касније, да би НАТО могао да изврши агресију на СР Југославију?
Када је после потписивања Дејтона, на начин како је потписан тај међународни споразум, почела еуфорија како су Србија и Милошевић стабилизатор и фактор мира на простору Балкана, ми смо назирали даљи правац надирања, односно пројекат који ће НАТО реализовати преко наше земље у остваривању својих интереса и циљева на простору Блиског истока, Северне Африке, Средоземља, Средњег истока и тако даље.
Стратегијом НАТО из 1990. године која је усвојена у Риму, пројекат је био да ће НАТО наступити у пет могућих наредних етапа. Ми смо били прва етапа, у коју би требало, на било који начин, милом или силом, инсталирати своје снаге и позиције и створити услове за привлачење кључних потенцијала према Северној Африци, Средоземљу и Блиском истоку. То је та друга етапа, следећа је Средњи исток и јужне совјетске државе, муслиманске. Четврта етапа је прићи Кини и пета је интервенција било где где су амерички интереси угрожени, у ваздуху, на мору итд.
Ми смо били прва етапа на којој је НАТО планирао да инсталира своје снаге. Покушај је био да се променом система, дође до тог решења. Ту је долазило у обзир и повлачење снага са простора Немачке и лоцирање на нашем простору. Уколико до тога не дође, онда ће кренути у оружану интервенцију.
У Генералштабу и државном врху смо 1995. године донели круцијални закључак да предстоји припрема етапе за интервенцију НАТО на простору Југославије. Изведен је закључак да је потребно НАТО, да кажем условно, ставити под присмотру. До тада никада нисмо имали дипломате овог ранга, као што сам ја био или легалне војне аташее у Бриселу, ради праћења структура НАТО. То су биле велике стратешке грешке, имали смо војне изасланике у Етиопији, у Либану, у Анголи и тако даље, али не и у Бриселу.
Тада смо тражили најбољи начин, модел, како инсталирати представника југословенске војске на том простору. Покушај је био да се званично, као и у другим земљама упути Белгији захтев за дозволу, да се наш војни изасланик акредитује тамо, али смо знали да до тога неће моћи да дође, јер смо тада били под санкцијама и дипломатски праг наш у Бриселу је био на нивоу отправника послова. Нисмо имали ни амбасадора при Евопској унији, ни амбасадора у Белгији и ако би дошао званични војни изасланик, он би превазишао ниво дипломатски који имаче држава тамо има као дипломатско представништво. Пошто то није успело, онда је донета одлука да се у нашој мисији при Европској унији инсталира официр са одговарајућим квалитетима, знањем, искуствима, итд, и да оде у ту економску институцију, која нема механизам да може да одбије и ја сам почетком 1995. отишао тамо.
Како вам је успело да ваша права мисија скоро четири године остане неоткривена? Ви сте неко ко је декаду пре тога био југословенски војни аташе у Алжиру, били сте и високо позиционирани у Генералштабу и у СФРЈ и у СРЈ. Како је могуће да у једном граду попут Брисела, који је вишеструко обавештајно интересантан, неко вашег профила остане скривен иза маске наводног саветника?
То је један центар светског нивоа, по структури међународних институција које се тамо налазе, Европска унија, НАТО итд. Ту је било негде између 5.000 и 7.000 људи са дипломатским статусом. Велики број држава је имао пет својих амбасада. Амбасаду при држави Белгији (више од 100 амбасада), затим при НАТО (19 земаља), затим амбасаду при Партнерству за мир (32 земље), Мисију при ЕУ (око 30) и као пето неке земље су имале представништво при војном крилу Западноевропске Уније. Такође је тамо био велики број војних лица, која су пре свега инсталирана у интитуције НАТО, али и на билатералном нивоу у дипломатским представништвима држава, најмање један, а у неким представништвима и до 10 војних представника.
Заправо је то био један амбијент у коме је могло да се ради на овакав начин како сам радио ја. Они су прогутали то. За мене је остала енигма, да су они тек, практично пред припрему агресије 1998. године, први пут започели званично трагање ко сам ја. У то време затражио сам разговор код британског шефа војне делегације при НАТО, у војном савету.
Иначе сам потпуно јавно одлазио свуда. Правио сам невероватну маску, једног дана сам у НАТО, другог дана у ЕУ или у другим институцијама. Свуда сам се налазио. Вероватно је некима била интересантна моја активност, али није ту било неке сумње. Нико ме није питао јесам ли официр, осим Грка и Руса. За њих је то било потпуно огољено на начин на који ја тражим фреквентно контакте са њима, у једном тренутку су ми рекли за вечером: "Еј човече кажи ко си, па ћемо да радимо даље све што треба." И наравно нико од њих ме није открио другима.
По захтеву за поменути пријем у британској делегацији, они су тражили да се званично обратим дописом, нотом, по којим питањима желим разговор. Наравно, ја сам имао лажну биографију, то сам протурио и они су показали интересовање и рекли да ће ме примити, а онда су после тога споредним каналима проверавали шта уствари ја радим у Мисији СРЈ при ЕУ. Ништа они мени ту нису могли, могли су да ме приме или да ме не приме. Знате ли колико таквих има колико сам ја, колико хоћете. И наравно опет им је дато објашњење у складу са дипломатско праксом и пре негшто сам пошао на састанак послали су ми, што је било невероватно за мене и за представника ма ког ранга Југославије, специјалну пропусницу, са регистарским таблицама мог аутомобила, за ВИП паркинг и ВИП улаз, тамо где Солана улази.
Тамо су ме малтене дочекали као на пријему. Било је четири или пет цивилних дипломата, од којих сам једног познавао доста добро и још исто толико војних представника, са генералом на челу. Наравно ја сам објаснио зашто сам дошао, не скривајући да знам за припрему НАТО за агресију. Рекао сам ми немамо војног дипломату овде, овлашћен сам, као и друге дипломате, да прикупљам податке о потенцијалној агресији коју НАТО припрема. Они су се мало узврпољили. Питао сам да ли им је чудно што сам дошао и онда почињем да причам причу која ми кнедле изазива у грлу, колико волимо Велику Британију, колико је историјски наша веза јака и тако даље. Просто сам видео да они не знају ништа и прихватили су то колико сам ја одушевљен. Нисам током тог састанка добио ништа посебно од информација, али сам се легитимисао да могу да их контактирам. Нису ме одбијали, што је интересантно. Одатле сам испраћен, као и што сам дочекан, са подофицирима лево и десно поред тепиха, као да је дошао не знам ко. То је било само два или три месеца пре очекиване агресије 1999. године.
Наравно долазио сам и код других, за које сам мислио да ми значи, неке од њих сам виђао и напољу, под различитим околностима и на различитим местима.
Ето, тако сам прошао и моја фотографија није објављена ни након повратка, само је једног дана освануо један наслов у новинама "Ко је Јован Милановић?". Кренула су нагађања, да би на крају круцијани одговор нашли. Па то је потпуковник који је био у Контраобавештајној служби (КОС), а ја никада нисам био у КОС-у, који је у једном периоду био у Алжиру на служби и имао је задатак да са Русима прави тајне операције против Француске. Ништа од тога ја тамо нисам радио.
У ком тренутку је вама, нашим обавештајним структурама, војном и државном врху дефинитивно постало јасно да је Косово та неуралгична тачка, коју ће НАТО искористити за агресију на Савезну Републику Југославију?
У Генералштаб, у Управу за стратегијско планирање, анализе и процене, дошао сам у чину мајора 1981. године, као један од неколико људи који су доведени по налогу савезног секретара за подмлађивање кадра. Ту су били људи углавном у чину пуковника, међу њима доста носилаца споменице из 42,43. Практично сам ушао у центар збивања војске, тамо где су ратни планови. Нема ништа ни изнад, ни испод, ни битније и важније него ту. Ту сам радио наредне 3-4 године и истовремено са те позиције завршио Школу националне одбране која регрутује генерале. У школи националне одбране сам добио тему "Потенцијална агресија на Југославију и психолошки рат на Косову“. Тај рад је задржан као литература. Из тог рада једно 70 одсто је била реална процена до чега ће заправо доћи на крају у Југославији.
Затим сам отишао у Алжир као војни аташе и по повратку из Алжира, вратио сам се у исту Управу и био постављен за начелника. Ту сам 1991/92, након почетка агресије на Ирак, био носилац пројекта "Потенцијална могућност агресије на Југославију, по моделу Заливског рата“. И тај пројекат је негде стајао стално присутан, а онда је почело и разбијање Југославије. И 1995. је била година у којој смо се ми практично припремали да ће у једном тренутку тежиште бити пренето на простор СРЈ. Мој одлазак у Брисел је био практично сусрет са оним што се тек припрема у следећој етапи.
У Лисабону је 25. маја 1998. одржан Самит НАТО, на нивоу шефова држава, са основном темом "Угроженост мира на Балкану", са подтезама "Репресалије које врши југословенска војска и полиција над албанским становништвом" и "Нужност хуманитарне интервенције", на коме је донесена одлука да се НАТО припреми за интервенцију. Тада је била у питању хуманитарна интервенција.
Након тога је дошло до састанка министара иностраних послова земаља НАТО, почетком јуна, па састанка министара одбране и крајем јуна - почетком јула, састанка начелника генералштабова. На састанку министара иностраних послова издата је директива НАТО за почетак припреме за интервенцију на простору Југославије. Иза тога нарастају одлуке током јуна и јула.
Одмах након Самита је одржана и једна велика вежба НАТО снага на троуглу Југославија, Албанија, Македонија, са 20.000 људи. То је практично била увертира и увежбавања албанских терористичких снага за етапу када треба да уђу као копнене снаге. Такође су ушли у наш ваздушни простор и већ тада снимили одређени број циљева, да би у наредна два месеца циљеви били потпуно дефинисани и одлука је практично донета почетком августа.
Након сазнања да је одлука о агресији донета, шта су били ваши примарни оперативни циљеви и задаци у Бриселу?
Генералштабу је био познат сценарио за агресију. Био је познат и оквирни обим снага. Међутим, није био познат тачан датум. Они су (НАТО) већ почетком септембра планирали да крајњи могући датум почетка агресије може бити само почетак октобра. Зато што су читаво лето анализирали метеоролошке прилике уназад, откад се прате прилике на том простору, и рачунали да ће ући у један период где су краћи дани, када настају климатске промене у смислу појаве магле, снега, јер је планинско подручје у питању. Сматрали су да је њима потребно неколико дана да заврше и да би најкасније до средине октобра требало да створе сценарио за почетак. Издата је директива да се приступи реализацији три плана у три етапе. Једна је да државе чланице пријаве учешће у бројчаном смислу ваздухопловних и копнених снага, друга етапа је да се ставе у највећи степен приправности и трећа је када се изда директива за почетак стратегијске операције, односно агресије.
Имао сам информације да је могући термин прва половина или друга декада октобра. Ту више није било никакве дилеме, зато што сам имао и податке како се одвија нарастање њихових снага. Међутим, они су имали један велики проблем унутар НАТО, а то је да један део чланица није имао поверење у Америку и Велику Британију као носиоце тога, да ће то трајати неколико дана и да су се плашили да се увуку у једно блато, у један глиб, који ће трајати можда и у току зиме, што је било опасно за добијање сагласности у својим парламентима, који доносе одлуку. Исто тако и питање какве ће последице бити на у народу, каква ће реакција бити. Нису имали и искуства, а на крају нису могли ни да оњасне какав је то интерес, рецимо једне Шпаније, која је чланица НАТО, да дође да бомбардује или да доведе копнене снаге на простор Југославије или рецимо Грчке која ни најмање није имала намеру, планирала, нити учествовала у том смислу.
То је компликовало целу ситуацију и одузело им је време. Био је проблем и са Немачком која је у то време имала парламентарне изборе и није био још увек конституисан парламент. Онда је Клинтон позвао лидере две партије, Демохришћанске и Зелених да дођу у Вашингтон и једноставно им ишчупао уши и рекао им, сазивајте парламент и доносите одлуку. Пазите, Зелени су се читаво време супростављали и гађали су јајима оне који су пропагирали агресију, а на крају су пристали. Јошка Фишер је после био један од кључних злочинаца и носилаца страшних активности против Југославије и поборник агресије.
Датум агресије сам коначно утврдио 29. септембра. Отишао сам у НАТО, у једну делегацију, код њиховог дипломате на високој функцији, с којим сам иначе био дуго у контакту, пред сам крај радног времена. Он ме је примио, а ја сам се у једном тренутку и покајао што сам дошао, бојавши се да сам ушао у неки замку, али нисам имао куд и рекао сам идем, то је јаче од мене, ја то морам завршити. И пре тога сам имао оквирно термин, али је био у оквиру 15-20 дана, што је много за наше припреме и све остало иако су наше снаге биле на положајима већ. Одмах ме је питао што сам дошао, отпустио своју шефицу кабинета и рекао јој да нам остави вино. Видео сам да је црвен у лицу и рекао ми је: "Ајде седи частим, добио сам функцију амбасадора".
Био сам нервозан, видео сам да он не живи у реалности и почео сам да се вртим око њега, рекао сам му да ме интересује Дан Д. Он је гледао горе у плафон и питао "је л’ то мислиш овде да ти кажем". Одговорио сам наравно, сад или не знам кад. Вртео је главом, споразумевали смо се мимиком. У једном тренутку кад сам постао врло агресиван он је рекао "данс dix јоурс" (за десет дана). Одмах сам одузео 29. и почео да бројим. Закључио сам да је то око 10. октобра, на шта ме је он прекорио и рекао: "Па ти си каријерни дипломата, зар не знаш да Милошевића треба замолити да капитулира, још 2-3 дана је л'?" Онда сам закључио да је то отприлике 12. октобар.
Прошло је радно време и кад је требало да изађемо, за мене је то било јако проблематично. Од тог тренутка имао сам само један циљ да што пре јавим датум. Тада нису постојали мобилни телефони и размишљао сам кад бих сад имао одакле да окренем телефон и јавим, па после нек раде са мном шта хоће. За мене је то био задатак који је требало да извршим и ту није било никакве дилеме. Ја сам тамо отишао са картом у једном правцу. При изласку је требало да прођемо двоја врата са шифром.
Увече сам обавестио Београд да сам ишао у кутроазну посету НАТО после радног времена, нисам откривао његово име ни презиме, да ће 12. бити заказан Савет НАТО и да ће тога дана донети одлуку о агресији. Београд је од тог тренутка знао потенцијални датум.
Паралелно са тиме сам покушавао, данима уназад, да дођем до папира са планом за агресију. Београду је већ много тога било познато, да ће бити ПВО системи уништени, ракетни, радарски положаји, аеродроми, највећа складишта, крупни борбени системи итд. И могућност да ће у одређеној ситуацији доћи до проширења агресије на економски систем земље, али нисмо имали детаље.
Имао сам проблем да дођем до документа. Сви су били спремни да ми дају цедуљицу, коју би одмах спалили упаљачем, а мени је требао докуменат. То је била кључна ствар да би држава могла да донесе једну одлуку која је стратегијског карактера, за одбрану земље.