ВУЧИЋЕ ИЗ БУГОЈНА ЧУДО СПАСИЛО ОД ПОТПУНОГ ИСТРЕБЉЕЊА: Усташе прво побиле 6 мушкараца, па 15 жена и деце повеле према Јасеновцу

У лето 1941. године усташе из Бугојна су прво ухапсиле и побиле шест од седам пунолетних мушких глава породице Вучић, а затим ухапсиле све преостале укућане, Радета Вучића са 15 жена и деце, заједно са више од 300 њихових комшија потрпале их у воз и повеле у непознато.

Два дана је воз стајао на железничкој станици у Славонској Пожеги, чекајући дозволу да крене у Јасеновац. На срећу Вучића и других несрећника, у логору смрти била је превелика гужва. Усташки крвници нису успевали да постигну да покољу колоне српске сиротиње коју су пешке доводили са Козаре, из Славоније, са Баније...па је трећег дана из усташког стожера у Загребу стигло наређење да уместо према Јасеновцу воз крену у Србију.

Ако посетите православно гробље поред Храма рођења пресвете Богородице у Бугојну, насеље Чипуљић, тамо ћете наићи и на ред гробова и нагдробних споменика који припадају Вучићима, породици садашњег председника Републике Србије Александра.

На првом међу њима, који се налази на прелазу између црквене заравни и узбрдице која се диже према Стожеру и Купресу, уклесана су имена Анђелка Вучића, Александровог деде и Драгице, његове бабе.

На први поглед, споменик и гробно место изгладају сасвим обично. А нису. У гробном месту испод споменика нема посмртних остатака Анђелка Вучића Аџије, чувеног трговца не само у Бугојну већ и у Средњој Босни и Западној Херцеговини у првој половини двадесетог века, великог српског патриоте, за којег се знало и на двору Краља Александра и истинског верника, који је посетио Христов гроб и тако добио надимак (Х)аџија.

Његове посмртне остатке црна земља је покрила на неком незнаном стратишту на десној обали Саве. Од Босанске Градишке до Јасеновца. Као и посмртне остатке стотина хиљада српског народа, жртава хрватског усташког терора. Да из њих никну незнана сведочанства о страдању његове породице и његовог народа.

По неким изворима, злочин над групом Срба из Бугојна, у којој се Анђелко налазио, извршен је у атару села Ивањска, на падинама Козаре, по другима учињено је то мало даље, на подручју суседне Босанске Градишке. 

По трећима, Срби из Бугојна одведени су у логор Јасеновац. На такву могућност упућује чињеница да се  у списку Савезног завода за статистику као место смрти Стеве Вучића наводи логор Јадовно. Наиме, познато је да су због ограничених капацитета логора Јасеновац, који није могао да прими реке српских цивила које су усташе хапсиле и спроводиле на клање у тај логор, усташе преусмеравале у друге кланице. Најчешће је то било Јадовно. 

Ивањска се налази на путу од Бањалуке ка Јасеновцу, а и Градишка је близу, често су конвоји жртава из једне усмеравани у другу кланицу. Било је то време кад није било масовних медија, време кад су људи из страха држали језик за зубима.

Хиљаде српских цивила су у пратњи усташа пролазиле кроз Бањалуку и одвођене даље, у правцу Градишке и Јасеновца а да ли су заклани у једној или у другој кланици мање је важно. Да не би било забуне, термине клање, кланица, покољ и слично не користим да бих појачао утисак о усташким злочинима, већ из разлога што Градишка, Јасеновац и Јадовно, у најбуквалнијем смислу те речи, јесу биле кланице у којима је већина жртава уморена клањем ножем или ударцима маљем, секиром и другим тврдим предметима у главу. Само ретки срећници су умрли од хица из пушке или пиштоља.Али није Анђелко једини Вучић чијих посмртних остатака нема на гробљу у Бугојну, где би да је било среће почивали. Јер је то њихово место, њихово гробље, поред њихове цркве, коју су они са својим комшијама, својим рукама и својим знојем, у славу своје вере саградили. Његов брат од стрица Иле је нестао на истом незнаном стратишту где и Анђелко.  Други Анђелков брат од стрица Стево, такође чувени трговац,  је убијен на незнаном стратишту у Јадовну.

Анђелко је имао 48 година. Иле 37. Стево 49. Злочинци су их убили у најбољем животном добу.
Они су се налазили у групи од 25 првих Срба у Бугојну, а сви су били угледни домаћини, коју су усташе ухапсиле и њиховим убиством започеле лудачко коло злочина у долини Врбаса. 

Ухапшени су у ноћи између 25. и 27. маја. А у ноћи између 27. и 28.маја изведени из затвора одвезени у Бањалуку. Из Бањалуке у сећање и нагађање.

У априлу 1941. године Вучићи су били велика, чувена и што је њима, као и свакој породици, било најважније срећна породица. Онда је почео рат. Онда су њемачки нацисти напали и раскомадали Краљевину Југославију. Онда су Хрвати кренули да комадају своје комшије Србе. Ножевима, секирама, maljevima...Bacanjem у јаме...Спањивањем у њиховим домовима. Није да нису имали муниције за толико али чинило им се да је чисто расипништво да на свог школског друга, комшију, кума, супруга своје сестре, оца свога унучета, потроше метак кад једноставно могу да га, док га друга двојица држе обореног на земљу, докрајче ножем. Или живог гурну у јаму. 

Одвођење Вучића и других српских народних првака био је део плана геноцида. Обезглавити народ убиством његових вођа а онда редом заћи и клати, јамити, палити...

Крајем јула 1941. усташе су почеле велику акцију етничког чишћења Ливна, Ливањског поља, Купрешке висоравни и бугојанске котлине (Бугојно и Горњи Вакуф), с циљем да све мушко становништво српске националности побију, а жене и децу протерају у Србију. Извршена су масовна хапшења свих Срба старијих од 16 година. У уторак 27. јула ухапшено је 47 Чипуљићана, који су заједно са осталим Србима затворени у зграду основне школе. 

Међу њима су били и Ђорђе Вучић и његов син Рајко, младић који је имао 21 годину. Ухапшене су, везане жицом, у камионима одвозили до огромне рупчаге између села Занасовићи и Росуље и над њоме убијали. У ноћи између 30. и 31. јула у Занесовиће је одведена је и ликвидирана група у којој су се налазила двојица поменутих Вучића.

Котарски предстојник Бранко Куштро се хвалио да је он лично, за само једну ноћ, над безданом људске мржње пуцао у главу 400 својих комшија. Нажалост, масовне ликвидације у Занесовићима настављене су све до краја 1941. и средине 1942. године.

У књизи „Ратна хроника Бугојна“ Месуд Хотић, по националности муслиман, наводи да су само између 27. и 31. јула над јамом у Занесовићима усташе убиле око 1.500 Срба из Бугојна, Чипуљића и околних села.

На званичном списку жртава рата од 1941. до 1945. године из места Чипуљић, који је сачинио Савезни завод за статистику СФРЈ на страни 1096. међу осталим, овде већ наведеним Вучићима,  налази се и Илија Вучић, за којег је наведено да је убијен од усташа 1941. године.

Празно гробно место крај лепе православне цркве у Чипуљићу, која је у последњем рату запаљена и минирана, а онда, након обнове, још два пута паљена, чека и седмог Вучића. Паризанског борца Милу, који је погинуо 1943. године у Црној Гори. Имао је 23 године.

Узалуд је Драгица, супруга Анђелка Вучића, и после Другог светског рата ослонац око којег се бројна женска и мушка нејач привијала и савијала, са осталим укућанима, покушавала да пронађе посмртне остатке бар неке од седам мушких глава.

Након покоља одраслих мушкараца у Занесовићима, Кожварицама, Копривници и другим стратиштима у шумама између Бугојна, Горњег Вакуфа, Купреса и Шипова, усташе су прешле на други део плана. Решавање „проблема“ српских жена и деце.

Неометане ни од кога, уз подршку своје свете цркве, похапсиле су око 400 Срба из Бугојна и Чипуљића, углавном жена и деце и возом их транспортовале у логор у Славонској Пожеги. Воз је из Бугојна кренуо 11. августа, а народ је био смештен у сточне вагоне.

У својој књизи "Избеглице и пресељеници на територији окупиране Југославије" , на 150. страни, Слободан Д. Милошевић је објавио податак да су Срби из Бугојна у логор доведени 13. августа 1941. године, да их је било 327, од чега 123 мушког и 204 женског пола.

У документима НДХ који су заплењени након ослобођења Југославије, пронађен је списак породица из Бугојна које су биле заточене у Пожеги, а затим транспортоване у окупирану Србију. На списку се налази и 16 Вучића. Цитирам тај део списка: "Вучић (Антонија) Раде са женом и шесторо деце, Вучић Драгица, жена Анђелкова, са шесторо деце и Љуба Вучић, из исте породице, без родитеља."

Било је планирано да конвој буде одведен на клање у Јасеновац али се, након два дана чекања у Пожеги,  испоставило да су капацитети кланице пребукирани па је одлучено да се избеглице из Бугојна ипак пошаљу у Србију.

У књизи "Запис о злочину" коју је написао познати бугојански хроничар Бранко Мићић наводи се да су прогнаници из Бугојна, возом преко Винковаца и Београда, 19. августа 1941. године, дакле на православни празник Преображење, стигли у Марковац код Велике Плане, где су искрцани. Највећи део размештен је по кућама добрих људи у Свилајнцу и Симићеву код Жабара, а било их је који су прогонство провели у Великој Плани, Жабарима и Лапову. 

Недуго по доласку избеглица у Србију, Драгица Вучић је родила сина, оца садашњег председника Србије. По мужу којег су убиле усташе дала му је име Анђелко. Драгица и остали Вучићи рат су провели у Црквенцу код Свилајнца, одакле су се одмах по ослобођењу вратили у Чипуљић.  Где су вредним радом, из пепела, обновили своје имање. И ишколовали децу.
Траг и углед који је Анђелко Вучић имао у Бугојну, Доњем Вакуфу, Горњем Вакуфу и Купресу,  је био толики да су све до последњег рата, 1992. године, у којем је од скоро десет хиљада бугојанских Срба у том граду остало још само њих стотинак, мештани о Вучићима говорили као о „овим Аџијиним“. И сви су знали о коме је реч.