ОДВЕДЕН ЈЕ У ЛОГОР КАД ЈЕ ИМАО САМО ОСАМ: Гледао сам као нам туку мајку, стављали су нам нож под врат
"Отимао сам се за плеснив хлеб"
Не знам шта се у мени догађа да се никако не могу ослободити тог сећања. Да заборавим, онда то не бих био ја, почиње причу своју правник у пензији Ранка Бујића (82), који је као осмогодишњи дечак одведен у логор у Јасеновац. Са тридесетдвогодишњом мајком и двојицом браће - годину дана старијим и непуне три млађим – ухваћен је почетком октобра 1943. године у, како каже, бежанији.
- То се звало бежанија, кад усташе наилазе. Ми се склонимо из места, па ако неког нађу, они га убију, ако не нађу, онда се опет кроз дан, два враћамо у кућу. Али, један су нас дан претекли – присећа се Бујић за портал SrbijaDanas.com.
СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА литургија код Јасеновца и државна церемонија на Старом сајмишту
- С времена на време, свега се присећам, све их видим – каже о страдалима, којих, ипак тврди, воли да се сети.
Признаје, није био сигуран да има снаге о њима и да поразговара. Каже да те слике не бирају време, мада, сам оцење, притискају га када није заокупиран нечим другим. Једна од таквих је и „дочек“ у Јасеновцу.
- Најтежи тренутак који ми се урезао и који ми се увек враћа, јесте када су мајку тукли пред нама да би казала где је отац. Претили су јој да ће нас тамо преклати, били су нам ножеви стављени под врат. Она није хтела рећи. Пала је, полили су је водом и подигла се – причао је испрекидано, очима тражећи разумевање и време.
Отац се, каже, "показао".
- Био је избоден у мишицу и у грудни кош, што су превили неким пешкирима да не искрвари, јер им је управо он био циљ – рекао је истичући да је отац као чиновник државе Југославије, бележник, по службеној дужности „дошао у општину Црквени Бок за првог човека“.
У Јасеновцу се растали.
- Отац је био размењен 1943. године и нисмо знали за њега све до краја те године. Касније смо сазнали да је био у партизанској јединици, после и рањен на Дрини – заокружио је причу додајући да је родитељ, упркос свему, преживео рат, те да су га срели крајем 1944. Нашао их је у кући породице у којој су били смештени – њих четворо у једну собу.
ВУЛИН И КОМИТЕТ MATHAUZEN: Хрвати хоће да прекроје историју, ЈАСЕНОВАЦ није био радни логор
Како каже, из логора су пуштени по међународној команди.
- Али су за освету усташе спалиле све. Ниједна кућа није остала, па ни наша. Што је на нама било, тако смо остали – каже Бујић сећајући се мајке која је и тада покушала немогуће.
ОДАТА ПОЧАСТ ЖРТВАМА ЈАСЕНОВЦА: "Срби имају обавезу да своје жртве не забораве"
Сместила их је уз Саву, крај неког шибља, док се трудила да угаси буктињу.
- Када је дуго није било, ја сам потрчао да је тражим, због митраљеза и бомби на све стране. Одоздо их видите као крушке, као да ће вам сваког часа пасти посред чела, а она падне на 500 метара од вас – рекао је измирен са животом станара.
Међу заробљеницима
У Јасеновцу су провели две, три седмице, наредна три дана у путу, па још десет у другом логору.
КОМЕМОРАЦИЈА ЖРТВАМА У ЈАСЕНОВЦУ Вучић: Ми данас овде певамо "Боже правде", па ко је онда победио?
- Мајке и децу су после 15, 20 дана транспортовали за Стару Градишку. У вагонима нико од деце није плакао. Нису ни стари, све је то било залеђено. Пуни транспортни вагони за стоку су били закључани два и по дана. Две ноћи смо ту спавали. Први пут кад су отворили, киша је падала. Мајка је имала неку кашику, још из Јасеновца узету, и кроз решетке је хватала капи да нама деци кваси уста – каже старина Бујић о начину на који се мати довијала да намири основне потребе осмогодишњег Ранка и његове браће.
Након мучења њихових тела, на које се освртао са мање туге него на кућу у пламену, требало је да препешаче 12 километара.
СА СЕДАМ ГОДИНА ОДВЕЛИ СУ ЈЕ У ЈАСЕНОВАЧКИ ЛОГОР: Још видим оца како одлази и баку како глође кости
- За Стару Градишку нема железничке пруге, ни станице. Ко је могао пешачити, тај је остао у Градишкој - присетио се, не дорекавши мисао.
Она му је остала у сећању као иоле комфорнија. Спрам Јасеновца којег описује као пољану без надстрешнице и са три цеви, зидине Градишке доживео је као хотелски смештај.
У првом је присуствовао оном што не заборавља – убиству по казни за покушај бега.
- Затвореници су направили круг и бичевали га. Мајка нас је склонила иза себе да то не гледамо, али се све могло чути – каже додајући да је по немилосрдном батинању био преливен негашеним кречом, те да је, мајчиним речима, пре „живог вапна“ и он био жив.
ЈАСЕНОВАЦ: Пример бестијалности и погубности фашистичке политике
Логорашке дане памти и по томе што је млађи брат отекао од нејела, старији оболео од трбушног тифуса и једва преживео, а он „дрпавао“ плеснив хелб који је мајка покушавала да расподели равне части.
Сећа се да је „велика опасност за Србе“ била најављена још пре проглашења независности Хрватске. Чланови његове најуже робине завршили су у Јадовну 27. априла 1941. године.
- То је била казнена експедиција, за опомену Србима. Њих 486 се није вратило из Јадовна - тврди.
ДАН СЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА: Прошла је 71. година од пробоја логора у Јасеновцу
Мада је успео да настави живот у Хрватској, судбина му је наменила другачији сценарио. Каже, предосетио је шта ће се све десити. Хапшен је у вировитичкој касарни, привођен полицијској управи у Загребу...
Продао је сву имовину за „колико је ко дао“ и дошао у Србију 1994. године.
УСТАША ЗАКЛАО 1.100 СРБА ЗБОГ ОПКЛАДЕ, А ВУКАШИНУ ЈЕ РАСКОМАДАО СРЦЕ: Напокон филм о Јасеновцу!
- Хрватску сам морао напустити да не бих остао без главе – речи су Ранка Бујића, преживелог заробљеника из јасеновачког логора смрти.