ИНТЕРВЈУ Јовичић о кампањи Будућност Србије: Председник Вучић овиме показује да је свакодневно уз грађане Србије

На кампању Будућност Србије, пре свега гледам као један приступ председника Србије, који је свакодневно са својим грађанима. Многи доводе у питање како се та кампања плаћа, али једноставно председник само ради свој посао. Знате, он није салонски председник, као што су били неки председници. Он није као они што су само на Андрићевом венцу примали одређене делегације, причали одређене приче и на неки начин обмањивали народ. Ово је човек који је свакога дана, у сваком округу у нашој земљи, у сваком месту, у сваком селу, сваком граду, где жели да пренесе грађанима шта је то што Шрбија мора да уради у наредном периоду, на који начин ћемо да подижемо нашу земљу. Председник Вучић у разговору са грађанима жели да добије информацију који су то проблеми који морају да се реше, шта је то што можда није ишло динамиком која је била пожељна, или шта су евентуално локални функционери пропустили да ураде у предходном периоду. На тај начин имате једну добру анализу свеопштег стања шта се дешава у читавој Србији, не само у Београду и због тога заиста свака част председнику Србије Александру Вучићу, што показује пре свега  једну невероватну енергију, али и одговорност према позицији коју обавља и према народу који га је изабрао на место председника Србије.

Њих плаши што председник разговара са грађанима. Они немају политику, то је евидентно, немају никакву стратегију, никакав план како да се реше горући проблеми у нашој земљи. Један од најтежих, да кажемо горућих проблема који морамо да решимо јесте питање Косова и Метохиње. Такође, и у економском смислу, они немају план, и не нуде ништа Србији како би наш народ боље живео и имао већи стандард, јер о томе се прича већ неколико година уназад. Али, опет иако погледате, какав год план да понуде, они су имали прилику да спроведу све те планове који су можда били у оптицају, из разлога што су владали овом земљом готово петнест година. Могли су да подигну нашу економију, и да сачувају наша јавна предузећа, да немају пропале приватизације, да 400.000 људи не остане без посла, да немамо невероватан дуг који смо имали, јавни дуг који смо који смо затекли 2012/13 године.  Све су они могли да ураде, имали су можда, далеко бољу ситуацију у датим тренуцима. Међутим, урадили су све супротно од тога. Људи су остали без посла, напуштене фабрике, пропале приватизације, јавни дуг је порастао на невероватних 80 одсто БДП. Једна неодговорна политика вођена је према Косову и Метохији, јер све оно што данас имамо као чињенично стање на КиМ, то су они усвојили кроз њихове споразуме које су правили од 2000. године па до 2012, а  који су се показали као лоши. Данас, када ви желите да решите тај проблем, јер је једноставно неиздрживо је да наредних тридесет година имамо нерешено питање које нас кочи у свим осталим сегментима нашег друштва, они говоре како ви водите једну неодговорну политику. Међутим, погледајте да се свакога дана и канцеларија за КиМ, и сви ми смо се укључили у борби да наши људи доле боље живе, а под покровитељством наравно председника Александра Вучића, који је на КиМ отишао више пута у ових последњих пет година него сви они заједно што су обишли било који град на територији централне или било код дела Србије. Њима је ваљда тешко да се возе, тешко им је да причају са људима, тешко им је да покушавају да реше њихове проблеме. Најлакше је да направите неки округли сто, неку конференцију и да само причају како овде треба да буде боље, а да не понуденикакво решење. Можда је још лакше да седнете у авион па одете у Брисел или био који део западне Европе и да пљујете по својој земљи да говорите како је овде све уништено, а не говорећи и не признајући да су баш они уништили ову земљу.

Више пута смо рекли да је Палилула највећа општина и једна од најнезгоднихих општина за рад из разлога што није равноправно развијена. Имамо руални руални део, имамо централни део и нешто између тога. Увек вам је недовољно средстава, тако да, не можете да изађете у сусрет и да решавате све проблеме подједнако. Оно што је важно, ми имамо реко бих, неколико праваца које смо зацртали: то је инфраструктура, и ту смо одмакли подалеко али недовољно да би смо заиста одрадили оне ствари које су горуће у нашој општини. Укључујући са мартом ове године биће 85 асвалтираник улица од 110 које смо затекли неасфалтираних. Улице ћемо асфалтирати у овој и још двадесетак улица у следећој години, што значи да нећемо имати неасфлатиране улице на територији наше општине.

Канализацију као један највећи проблем који смо зацртали решицемо у наредних неколико година. Али, оно што је важно,  почели смо да уводимо канализациону мрежу у насеље браће Марић. Ако ме питате да ли је динамика добра, мој одговор је не није, али дешава се нешто и помера се у том правцу. Оно што ми очекујемо у 2019. години јесте то одобрење чувеног и неколико пута најављеног кредита Европске банке за инвестиције ЕИБ-а. Очекујемо 30.000.000 еура кредитирања, а кредитна линија, ће бити намењена само за канализациону мрежу. Намеснска средстава која ће морати да се утроше у намену наредних шест до седам година. Заменик градоначелиника је о томе говорио више пута и преузео на себе обавезу да тај кредит заиста и потпише се са градом Београда да бисмо имали средства за једну динамику, релаксирајућу динамику за канализациону мрежу за територије леве обале Дунава наше општине.

Улажемо новац у  ренкострукцију изградње вртића, ренкострукцију школа, то нам је веома важно. Оно што је важно из домена здраства, а то је да ћемо ове године почети изградњу највећег Дома здравља, а то је Дом здравља у Борчи о коме смо говорили већ неколико месеци. Простираће се на преко 6.000 м2 и биће потпуно опремљен са модерном технологијом. Особље ће бити из свих сегмената здраства присутно у том Дому здравља, што значи да грађани неће имати више потребу да прелазе мост, осим у неким заиста тешким ситуацијама. Тако да ћемо добити један Дом здравља који ће моћи да одговори на потребе грађана у наредних 30 до 40 година. С обзиром да ми сада имамо око 100.000 становника на левој обали, тај Дом здравља ће моћи да подмири потребе до 200.000 грађана, што значи да је и тенденција ширења наше општине уколико би се наставила 20-30 година смо сигурно мирни са тим капацитетима, што је за Палилулу једна велика ствар, и пре свега за леви део наше обале.

Оно што нам је план у области културе то је да у току ове године решимо бирократске проблеме са имовином и земљиштем, да пронађемо средства. Мислим да ћемо успети да почнемо са изградњом једне установе културе на левој обали Дунава, мислим да то грађани заслужују. С обзиром да на левој обали немамо такве садржаје где би грађани могли да погледају неки филм, бесплатне представе, да имамо радионице за децу, да имамо културно уметничка друштва која ће наступати на територији наше општине на левој страни, тако да су то ствари са којима ћемо се ми суочавати и борити да их на неки начин превучемо и изградимо у наредном периоду.

Имаћемо неколико добрих ствари и на Десној обали. Очекује нас реконструкција свих вртића, дечијих, асфалтирање улица. Један део Маријане Грегоран које су у катастрофалном стању из простог разлога што се комплетна инсталација мењала у том делу Карабурме, провлачио се топловод, гасовод, имали смо телекомуникације, сада ево и водовод. Када то завршимо тридесет година више нико неће имати потребе да буши поново асфалт који ће бити нов и који ће бити у току ове године постављен. Амбуланта у Вишњичкој бањи, ту је такође дошло до неких урбанистичких проблема, али гледаћемо да то превазиђемо, да решимо, и да изградимо и нову амбуланту у Вишњичкој бањи, с обзиром да су сада нехумани услови у амбуланти која подсећа, изгледа  као брвнара, али не она на Златибору, него ону бараку која не личи ни на шта. Због тога се извињавам грађанима што се лече у таквим нехуманим условима.

То је пројекат који зависи рекао бих од Владе Републике Србије и ресорног Министарства које се тиме бави. Ми смо добили одређене информације шта је ту планирано. Мислим да се у овом тренутку раде урбанистички планови како би изгледао тај технолошки парк, јер читава та област подразумеваће не само кинески научно-технолошки парк који ће се градити, него ће подразумевати и наше инвеститоре који ће ту улагати у индустријску зону. То би за Београд, а превасходно за општину Палилила, било нешто би променило потпуно слику овог дела града Београда. Ми ту очекујемо неколико хиљада радних места. Ако сте ви општина на којој се то дешава, наравно да ће највише запослених бити са општине где се гради тај технолошки парк и читава индустријска зона. Од пореза би имали више новца у будфжету града Београда, а самим тим у буџету општине. Тај део Палилуле се рапидно развија, пре свега јер је изграђен мост који повезује Земун и Борчу, односно повезује све правце према аутопуту са нашом општином, што омах инвеститорима делује примамљиво да они овде крену да улажу новац и отварају фабрике, погоне, мала и средња предузећа. То је оно што ми желимо да урадимо и да будемо као на пример што Обреновац има меиту, да ми имамо исто тако неке одређене фабрике које ће запошљавати наше људе на територији наше општине. Мислим да смо поред сада Старе Пазове и Инђије и тих општина које се налазе непосредно поред аутопута, да се Палилула сада сврстава у општину која исто може да понуди такве услове као што су они понудили и смањили своју незапосленост за готово три одсто незапослених на територији неких општина.

По плану би то требао да буде магистрални пут који повезује Београд и Зрењанин. Оно што је за нас важно је да ми имамо Зрењанински пут који до првог скретања за Борчу има четири траке. Међутим имамо једно сужење које је на две траке и ту имамо неколико проблема – један од проблемна је што на траси на којој треба радити проширење имамо одређене објекте који су прављени у последњих 30 година јер у то време нико можда није ни знао да ће се тај пут ширити, нису толико била густа насељена места. Ако радите експопријацију, ви морате да срушите одређене објекте, а имамо проблем што ти објекти нису легализовани. Тим људима који поседују те објекте, не можемо да дамо обештећење из простог разлога што они нису легални. Имали смо сличне ситуације на другим општинама, зато, динамика тих спровођења планова иде доста споро, али мислим да ће се наћи решење и у дирекцији и са новим законом који би можда, евентуално, требао бити усвојен у будућности.

Ми немамо никакав утицај, осим да посматрамо као и ви из медија, с обзиром да општине немају никакве надлежности. Децентрализација која је требала да заживи – није, надам се да ће заживети у будућности. Општине немају никакву децентрализацију и колико год да ви имате енергије и колико год да имате креативан тим, морате бити у неком просеку из разлога што вас закони и статути, све оно што је усвојено обавезује. Општинама је 2008. последњи ударац задао Драган Ђилас као градоначелник Београда, који је узео и оно мало ингеренција које су општине имале. Од тад се ништа није променило. Ја сам веома често говорио јавно, не плашећи се да то изнесем, да општине у оваквом статусу најбоље било укинути и поставити седамнест чланова већа који би евентуално и били задужени за сваку општину, скупљали неке податке по терену и неке проблеме записивали и онда ишле одређене институције и то образложиле и тражиле решење. Било би пре свега много брже, јефтиније, не бисте имали толики број запослених који фактички не могу да оправдају зашто су на свом послу јер надлежности нема. Оно што ми улива наду, а то је да актуелно руководство града Београда ради прогресивно на измени статута града Београда. Да бисмо изменили статут, мораћемо, пре свега да усвојимо нови закон о главном граду, очекујемо то у току ове године. Општинама би се дале веће надлежности да би смо растеретили град Београд, да бисте могли да одговорите брже на неке проблеме, наравно, под капом града Београда и под контролом одеђених секретеријата и јавних предузећа, али је важно да можете као општина да решите нпр. 200м водоводне цеви, или да асфалтирате негде улицу а да то не буде само где нема живота и где нема вегетације. Јер, по садашњем статуту  можете само да радите негде по неким периферијама, а иако имате пара не можете да урадите тамо где је можда најнеопходније јер у том тренутку то у дирекцији или у Београд путу није у плану или немају новца, ви имате – дајте нама могућност да то урадимо, дајте нам могућност да почнемо да живимо реалан живот а то је да не изговарамо чувену реченицу “ то нису наше надлежности“, јер то никога не занима. Свако жели да му се доведе пут, цев, да му се замени азбестна цев, угради канализациона мрежа ( нек‘ иде и по метар), па ћемо за двадесет година то завршити.

Немамо никакве информације. Морамо пре свега да видимо план око метроа, с обзиром да су постојали неки објекти који су се нашли на траси метроа, они ће бити срушени, што заиста подржавам свим снагама, јер људи могу бити бахати, али толика осионост и толика бахартост да ви изградите негде где знате да ће бити станица метроа или било шта, то је по мени заиста неразумљиво. Не знам каква ће бити судбина.

Не знам. То ваљда има човек у себи или нема. Ја не знам да ли сма то генетски наследио или стекао, с обзиром да ми оно стечено није баш у најлепшем памћењу. Имао сам веома тежак живот, растао сам без мајке, у беди, немаштини, сиромаштву, веома једном нестабилном друштву. Избегао сам из средине која је данас популарна као Сребреница, дошао овде, значи, једна конфузија читавог живота. На крају крајева, данас сам остао сам, немам ни оца, ни мајку, ни брата ни сестру, ни баку. То су неки ваљда делови живота који вам остану уцртани. Онда, знате колико вам је било тешко, колико сте се борили, колико сте прозивели страхова. И, данас, када вам је неко дао шансу и препознао квалитет, пре свега, мислим на председника Србије Александра Вучића, јер је нама младима дао шансу да покажемо шта можемо  и колико можемо. Данас, када неупоредиво имате више могућности, онда имате потребу да помогнете онима који су у истој или сличној ситуацији као што сте били ви. Не могу да кажем да је то само моја заслуга, засто што људи око мене су хумани и солидарни и доносе ми информације где и коме треба помоћи, јер не можете да имате све информације у сваком тренутку. И, онда позивамо и компаније, позивамо и фондације, и ми и из личних средстава и наших прихода помажемо и најстаријима, помажемо и деци, помажемо и соцвијално угроженима колико можемо. То је можда кап у мору онима којима је потребна помоћ, али оно што можемо да урадимо јесте да пошаљемо симболичну поруку свима да се укључе. Јер, ако се уклучимо..и сад недавно док сам био на територији Ким, није само материјално, битна је и реч и пажња, да саслушате, да посетите и попричате са њима, а уколико будете у могућности и да им наравно материјално помогнете. Ми смо то урадили безброј пута и наставићемо да радимо даље. Оно што сматрам као своју особину, наставићу то да радим и када не будем више на овој позицији, да ли је то за годину дана или за три или за пет, није вазжно наставићу то да радим и да помажем људима и да колико год могу бринем о њима.