Југословенска војска се спремала да уништи НАТО флоту: Лудачки храбра "Заповест за одбрану број 2"
Најмоћнија јединица наше ратне морнарице је била спремна за напад
Прошло је неких 19 година откако је избегнута највећа битка на Јадранском мору у новијој историји.
Шешељ за СД открио зашто је сиријска ПРО лако уништила америчке ракете (ФОТО)
Ових 16 држава је бомбардовало нашу земљу (ВИДЕО)
Тада најмоћнија јединица југословенске ратне морнарице — 18. Флотила ракетних бродова — планирала је да исплови и да нападне НАТО снаге које су 24. марта 1999. године започеле напад на СР Југославију, тада Федерацију Србије и Црне Горе.
Новинари Вијести добили су документ под називом "Заповест за одбрану бр. 2" од заповедника 18. Флотиле, вицеадмирала Јована Грбавца.
Грбавац је у то време био на челу јединице у којој је командовао најмоћнијим југословенским пловилима.
Реч је о двема ракетним фрегатама типа "Котор", ракетну фрегату типа "Кони", четири ракетне топовњаче типа 401 и два стара ракетна чамца класе "Оса".
Иако је то била најмоћнија јединица ратне морнарице тадашње Југославије, пред њима је било шездесетак бродова НАТО-а, три подморнице и око 280 авиона, те још шездесетак борбених хеликоптера на тим бродовима.
План, садржан у поменутој наредби био је готово лудачки храбар. Два ракетна чамца требало је да исплове из Боке и недалеко од обале укључити аутопилоте, те се запутити према НАТО-овој флоти. Посада би се након укључивања аутопилота пребацила на пратеће глисере и тако избегла сигурну смрт.
- Ракетни чамци би у танковима имали горива за око сат времена вожње, а у пуној брзини наликовали би противнику као да проводе маневар ракетног напада. Тако би се пажња противника усмерила на те старе и за нас мање битне бродове, а за то време би наше праве снаге с којима смо желели извршити ракетни удар по НАТО пловилима завршиле развој и поставиле се у позицију за напад - испричао је Грбавац.
Вулин поручио: Желимо добре односе са Хрватском да бисмо могли да штитимо Србе (ВИДЕО)
До напада на крају није дошло јер Грбавчеви надређени на крају нису одобрили такав план.
Чак и да је диверзија потпуно успела, југословенски бродови тешко би дошли у одговарајућу позицију за напад.
- Морали бисмо да пловимо пуном брзином најмање сат времена до напада. Велика вероватноћа откривања и уништења наше подморнице пре изласка на позиције плотуна у мала техничка поузданост подморнице, основа су одлуке да не пошаљемо П-831 на задатак - казао је Грбавац.
