Како су пропали рокенрол и Југославија? Поента је била бити слободан, млад и паметан

„Дечко који обећава”, филм Мише Радивојевића и Небојше Пајкића, снимљен 1981. године, на најбољи начин осликава атмосферу и правац онога што увелико потреса поститовску Југославију: нови талас, нови вал, new vawe. Бити слободан, бити посебан, само свој… Истовремено с лонгплејкама, Југославијом је почела да кружи и мрачна пошаст. Хероин, тешка прљава дрога

Зове се Слободан Милошевић. Млад је и успешан момак, пред којим је светла будућност. Све га чека по реду: брак, деца, каријера… Међутим, Слободан напушта зону комфора, одлучно узима ствар у своје руке и живи живот по својим правилима. Живи слободно, бунтовнички. Живи по западним стандардима.

„Дечко који обећава”, филм Мише Радивојевића и Небојше Пајкића, снимљен 1981. године, на најбољи начин осликава атмосферу и правац онога што увелико потреса поститовску Југославију: нови талас, нови вал, new vawe.

Исте године у марту месецу у излогу „Југотона” осванула је лонг плеј плоча црвеног омота на којој је била фотографија Београда, звучног имена „Пакет аранжман”, пројекат удружених снага „Шарла акробате”, „Електричног оргазма” и „Идола”.

Продат је у рекордном року, а нови талас се проширио Југославијом. Промене је спремно дочекала и омладинска штампа, која их је додатно афирмисала постајући тако један од главних промотера нових вредности.

Поента је била бити слободан, млад, паметан, али и бучан и помало меланхоличан, и изнад свега веровати да нам је само небо граница…

Истовремено с лонгплејкама, Југославијом је почела да кружи и мрачна пошаст. Хероин, тешка прљава дрога.

Иако је према урбаној легенди хероин у Београду премијерно представљен на утакмици финала купа на „Маракани”, када су га донели навијачи Ајакса, популарни „Х” своје упориште међу младима (додуше оних с дубљим џепом) налази тек почетком осамдесетих година. Причало се да је дрога болест капиталистичког друштва и да неће захватити самоуправни социјализам. Са ове временске дистанце могло би се рећи: хероин је и даље међу нама, али Југославије одавно нема.

У том контексту посебно је занимљиво подсетити на „Далесову доктрину” првог шефа ЦИА Алена Далеса, која датира још од 1945. године, о спровођењу америчке послератне доктрине против СССР и против истока и свих осталих земаља. Та доктрина, која настаје пред Хладни рат, гласи: „Даћемо све што имамо, све злато, сву материјалну моћ на магарчење и залуђивање људи. Човечји мозак и свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, неприметно ћемо им подметнути лажне вредности и приморати их да те вредности прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало помало ћемо гасити њихову националну свест. Књижевност, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на све начине подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје, једном речју – све неморалности.”

У којој мери ова теорија првог директора ЦИА кореспондира са стварношћу ондашње СФРЈ? Чињенице говоре о томе је Ален Далес својевремено и говорио за српске медије да је ЦИА дозволила Брозу да ради дрогу и цигарете, првенствено „лаки страјк”, да би финансирао тајне операције своје моћне Удбе. Тачно је и то да су друге дроге стигла у СФРЈ много пре хероина, о чему сведочи и исповест Ратка Дражевића, високог функционера Удбе. Дражевић, истина, говори да су удбаши ту дрогу пребацивали у Италију, Холандију и САД, продавали је мафији и паре доносили Удби. Међутим, с ове историјске дистанце, после Устава СФРЈ из 1974, када су републике развластиле Југославију, свака за себе је радила много шта па сасвим извесно и оне најуносније послове, првенствено дрогу, те је пуштали и на домаће тржиште или у комшилук, у суседну републику… Али све под контролом државе!

Зоран Предин за „Експрес” каже да је, у смислу количине оригиналних музичких идеја и жанрова који су га поставили на треће место најбољих светских музичких продукција, и то иза америчке и енглеске, нови талас у Југославији био врхунац културног и социјалног развоја земље. Који је, наравно, био строго надзиран од државе.

– То је било ново самопоуздање, уметничко братство и јединство, независност у продукцији, свеже идеје… Све набројано се, наравно, није свиђало ни партији ни националистима. Удба је на сваком кораку пратила бендове и надзирала концерте. За дозволу за концерт морао си два месеца пре концерта да пошаљеш текстове на читање милицији. Тада су биле често реализоване три фазе надзора: забрана због разних разлога, од имена до провокативних текстова, медијски ембарго, који су увели кобајаги због антидржавних садржаја, и награђивање када су покушавали да нас дискредитују признањима попут Седам секретара СКОЈ-а, као, „видите, они су ипак наши”. Но, награда Седам секретара СКОЈ-а је нехотице популизовала изврсне уметнике, међу које се могу с поносом убројати. Јавна је тајна да је Удба тенденциозно пласирала дрогу у нови талас како би утишала бунт. Нажалост, у томе је успела, поготово на београдској сцени. Трагично – истиче Предин.

На питање да ли је управо тај зачарни круг допринео отварању простора за бујање национализма и истовремено водио ка коначном распаду Југославије, Предин каже: „тачно тако”.

– У национализмима није био простора за солидарност и другарство, које је владало међу бендовима. Националистички медији дневно су радили на томе да нас посвађају објавама лажних изјава итд. Но, упркос свему, многи смо остали доживотни пријатељи и сада идемо на живце и новим властима. Јебига, очигледно смо поново испред времена – сматра Предин, док новинар Миломир Марић за „Експрес” каже да је јавна тајна да је дрогу на улице Београда сервирала полиција.

– И то пре свега на Дедиње, деци високих званичника, руководилаца, угледних људи… На тај начин су уништавали и уцењивали многе породице јер су руководиоци били уплашени, а све се и касније наставило. Па, мени је покојна Соња Савић описивала ко су били полицијски доушници, њихови дилери, и како су им све претили. Они су само желели да униште једну учену и образовану генерацију која је претендовала да замени елиту – сматра Марић.

Готово супротан став заузео је бивши члан бенда „Идоли” Небојша Крстић, оцењујући да држава није имала времена да се бави новим таласом, у којем велики број бендова није ни имао политичку ноту.

– Рокенрол је у Југославији био присутан још од раних шездесетих јер није никада био детектован као елемент побуне, већ само као облик забаве. То је био случај и с новим таласом. Никакав другачији однос држава није имала према њему у целини, али јесте према групама које су се бавиле табу темама. У суштини, таквих група је било врло мало у новом таласу. „Идоли” су једини прави пример. Од песме „Ретко те виђам с девојкама”, која је била химна ЛГБТ осамдесетих, преко инсталирања националних и религијских тема у артистички new vawe формат („Одбрана и последњи дани”), до директне политичке субверзије на тему несташица основних животних намирница („Чоколада”) и позива на отпор („Удри богатаља”). Већина осталих група није у свом деловању имала никакву политичку субверзивну ноту и можемо их посматрати само кроз естетске наочаре. Нови талас одиграо се у времену непосредно после Титове смрти, када се државни апарат бавио собом и све је било препуштено на милост и немилост уредника радија и телевизије, који су у почетку емитовали те песме врло бојажљиво, а потом, када су видели да нема негативне реакције, пуном снагом – каже Крстић и додаје да, што се тиче служби и пуштања наркотика, он није добар саговорник јер наркотике није конзумирао, а са службама није сарађивао.

– Што се тиче национализма, он је потхрањиван и њиме је манипулисано у оквиру републичких савеза комуниста и никакве везе с новим таласом он нема. Нови талас је био збирка веома различитих београдских, загребачких и неколико словеначких група, без заједничког идеолошког или ма каквог другог концепта. Већина тих група, по мом мишљењу, није имала никакав однос према ауторитарном систему у којем смо живели. Њихову активност тачно је дефинисао Џони Штулић у стиху: „Желим само да свирам, да се откачим, и то је све.” Политичку свест и амбицију да се Титов аутократски режим замени демократијом видео сам само код две групе. Прва је претеча свега, практично група која је прокрчила пут за све нас остале, и то је „Булдожер”. Друга је „ВИС Идоли” – наводи Крстић.

Опширнији текст можете прочитати у  најновијем броју Експреса који је од петка на кисоцима