ЛАЖНА ПОЛИТИКА, ЛАЖНЕ ЕЛИТЕ: Како је онај ко поставља питања постао битнији од НЕЗНАЊА?!
Месецима су нас убеђивали да су потписници Јанковићевог „Апела 100” једина вредност у Србији због које би народ морао да, ритуално, не питајући ништа, гласа за њиховог кандидата
Митинг опозиције, одржан пред неколико стотина присталица, био би заборављен да није објављен видео у коме поједини грађани одговарајући на питања оптужују председника Вучића јер је Надежда Петровић приморана да наслика његов портрет, јер је Уроша Предића поставио на функцију у Министарству културе, а Милутина Миланковића за министра просвете и зато што је Слободан Јовановић „упао у парламент”.
Очекивао сам да се после овога у друштву поведе расправа о томе како млади људи не знају ко су Надежда Петровић, Урош Предић, Милутин Миланковић и Слободан Јовановић и да ли су уопште живи, или да та анкета буде повод за разговор о реформи образовног система. Уместо тога, добили смо кампању опозиције о томе да ли је анкету спровела особа која се представљала као новинар једног сатиричног портала или не.
Опозиција наставаља кампању мржње: Они би и Надежду Петровић и Уроша Предића ОЦРНИЛИ КАО НАЈГОРЕ
Као да је важније ко је постављао питања од невероватних одговора које су грађани давали? Зашто противницима председника Вучића смета тај видео? Зато што руши стереотип који је стваран годинама, а по коме Вучића подржавају само необразовани који чине већину у Србији, а њих образовани који су мањина.
То опште место постало им је изговор за све поразе и једини политички програм. Себе су прогласили елитом, наравно лажном, коју нико не разуме али која има право да се меша у сваки процес, да буде морални судија и да доноси одлуке у ком правцу ће се развијати друштво.
Месецима су нас убеђивали да су потписници Јанковићевог „Апела 100” једина вредност у Србији због које би народ морао да, ритуално, не питајући ништа, гласа за њиховог кандидата. Када је кандидатуру Александра Вучића подржало 650 интелектуалаца и јавних личности, против њих је вођена хајка и проглашавани су за полтроне, интелектуално су оспоравани, а од неких су тражене оставке. Јер, ако је лажна елита против Вучића ко сме да га подржи?
Међу онима који су подржали Вучића било је осам чланова Српске академије наука и уметности, док је Јанковића подржао само један академик. Нама није пало на памет да вређамо Јанковићевог академика без обзира на то што на друштвеним мрежама користи језик примерен кочијашу. Овај видео разбија стереотипе о томе на чијој страни су образовани, али и показује да је једина политика српске опозиције урлик „Уа Вучић” и то свугде и у свакој прилици.
Када смо код културе, следеће недеље биће отворен Музеј савремене уметности, а следећег маја Народни музеј. Да ли треба да ћутимо о томе да је премијер Вучић у програм своје Владе, која је изабрана 2014. године, као један од приоритета ставио обнову та два музеја? Или да питамо зашто то није учинио ниједан премијер пре њега?
Почињемо 2019. године реконструкцију зграде бивше Војне академије у Ресавској улици, на углу са Немањином, која ће бити претворена у Музеј града Београда. Закон о Старом сајмишту омогућиће да се почне са претварањем постојећих зграда у меморијални комплекс са три музеја који ће бити посвећени страдању српског, јеврејског и ромског народа. У току је реновирање позоришта Бошко Буха и дворане Дома синдиката, а велике градске културне манифестације као што су ФЕСТ, БИТЕФ, БЕМУС или Фестивал документарног филма су сваке године све квалитетније.
Као председник Управног одбора Београдског џез фестивала поносно могу да кажем да ће његово 33. издање које почиње за 13 дана бити најбоље од обнове фестивала, као и да ове године имамо пет пута већи буџет него што је то био случај 2013. године.
Током последње три и по године споменик у Београду добио је Милутин Миланковић, кога Вучићеви противници ни кривог ни дужног прогласише за полтрона, а у току су конкурси за подизање споменика Зорану Ђинђићу и Стефану Немањи. Следеће године одредићемо локације за споменике Михајлу Пупину и Дијани Будисављевић. У следећем мандату подићи ћемо споменике деспоту Стефану Лазаревићу, који је Београд прогласио престоницом Србије, и краљу Стефану Драгутину током чије владавине је Београд 1284. године постао део Србије.
На предлог града, Влада Србије је већ одлучила да се стара електрична централа на Дорћолу претвори у Научно-истраживачки центар „Никола Тесла“ са музејом који ће се простирати на преко 10 хиљада квадрата уместо садашњих 300. Југословенско драмско позориште поново осваја сцене у региону и Европи, а Позориште на Теразијама, можда једино у свету, истовремено на репертоару има шест класика и то: Фантом из опере, Чикаго, Продуценти, Неки то воле вруће, Грк Зорба и Мама Миа.
Све се то дешава у време власти „коју подржавају неписмени” како то каже лажна елита. За разлику од нас, њихови писмени политички лидери док су били на власти не урадише ништа. Уместо што су им штрајковали глумци и избацивали управнике из позоришта могли су макар Музеј савремене уметности да отворе. Зато је ова „елита“ храбра и енергична само на београдским славама између супе и сарме, лажна колико и политика коју заступа. Од свог града и његових становника, колико год их презирали, не могу побећи.
Као у песми Град Констатина Кавафија: ”Овај град ће те увек пратити. Улицама ћеш се кретати истим. У истом суседству ћеш остарити. У истим кућама оседети. Увек ћеш у овај град стизати."