Мали мозак моћи: Између оданости и послушности

Постоје речи које у политици звуче племенито, а троше се брже него ситан новац: пријатељство, поверење, оданост, поштење. Све четири, када их скинемо са зидова и вратимо у стварност, траже исто: ризик. Пријатељство без ризика је протокол. Поверење без ризика је рачун без покрића. Оданост без ризика је послушност. Поштење без ризика је реторичка вежба. Ко не разуме тај заједнички именитељ, тај ће лако побркати пријатеље са дворјанима, савет са аплаузом, истину са виралном верзијом истине.

Моћ, по правилу, не пропада због спољног непријатеља, већ због застоја у сопственом крвотоку информација. Довољно је да се између одлуке и чињенице угнезди мали слој шећерне пене, ситне “добронамерне” корекције, пригодне интерпретације, дневне дозе хвалоспева и стварност постаје мекана, савитљива, погодна да потврди оно што смо већ одлучили да мислимо. У таквом амбијенту пријатељи постају сметња, јер пријатељ не потврђује, пријатељ пресеца. Он улази без најаве, не мери речи и не мери последице по свој положај. Он мери последице по државу.

У нашим политичким круговима често се заборавља једна лекција: оданост није исто што и приступ. Одан сам ти не значи и да сам поред тебе сваки дан. Често управо супротно. Када у одаји моћи порасте број столица, прво нестаје простор за стари сто, онај за којим су се доносиле тешке, нимало допадљиве одлуке. Долазе они који знају да пеглају тон, да штите од "негативне енергије", да филтрирају "непотребне стресове". На крају, "штите" од свега што није аплауз. То је тренутак када моћ почиње да се плаши сопственог огледала.
Како тај механизам ради на микро-нивоу? Једноставно. Довољан је мали убод сваки дан. Ситна сумња подведена под бригу: "Не бих да се мешам, али…"; добро темпирана гласина: "Наравно, само проверавамо…"; прорачуната опрезност: "Можда сада није тренутак"… И када се лаж и претеривање разоткрију, нешто од тог талога остаје. Зовимо то рефлексом моћи, оном меморијом у „малом мозгу” система, где се таложе покрети о којима се више и не мисли, него се само изводе. Једном кад се тамо упише „опрез према овоме”, истина добијена накнадно ретко има снагу да потпуно избрише траг. И зато дворјани не раде на великим лажима, него на малим навикама. 
Ту долазимо до разлике између пријатеља и полтрона. Полтрон изнајмљује своју близину, пријатељ заложи своју биографију. Полтрон мери расположење собе, пријатељ мери цену одлагања. Полтрон осигурава мир до следеће конференције за медије, пријатељ инсистира на немиру који рађа исправну одлуку. Полтрон је одан себи кроз тебе, пријатељ је одан теби кроз оно што обоје сматрамо истином, макар она била непријатна.

Шта се догађа када такви пријатељи буду потиснути?

Не догађа се ништа спектакуларно, бар не одмах. Догађа се нечујно сужење кадра. Догађа се да, уместо једног озбиљног неслагања дневно, добијемо десет лаких сагласности. Догађа се да сложене одлуке клизну низ падину најнижег заједничког имениоца, да никога не наљуте, да се ништа не дирне, да се кривица подели довољно танко да никог не заболи. После неког времена, рачуни почну да пристижу: некомпетенција прерушена у стабилност, импровизација унапређена у метод, конфузија промовисана у стратегију. И још нешто, суптилније: чак и када се покаже да је клевета била клевета, у моћи остане ехо првобитне љутње. То је природа људи. Тај ехо не води нужно у освету, већ често води у тихо избегавање: "Не морамо сада о томе", "Не морамо баш са њим"… Тако пријатељ полако постаје "изазивач нервозе", не зато што прети, него зато што подсећа. А подсетник је непопуларан у кући која живи од заборава.

Зашто је ово важно читаоцу?

Зато што се ова логика пресликава на кабинете, предузећа, факултете, удружења, па и породице. Свуда где се одлучује, исти су отрови - завист пресвучена бригом, лењост прикривена лојалношћу, страх обучен у такт. Свуда важи и иста терапија: поставити одговорност пре односа, критеријум пре комфора, истину пре мира. Пријатељи који вам кажу оно што не желите да чујете - то су људи без којих се може живети, али се не може напредовати.

Можемо ли очекивати да моћ сама изабере ту нелагоду? То је питање зрелости. Зрела моћ не мери пријатеље по учесталости присуства, него по тежини ћутања. Пријатељи се не зову пред камерама. Зову се ноћу, кад телефони немају сведоке. Не зато да би се сакрило, него да би се мислило. Када моћ престане да мисли у тишини, почне да виче у буци. А бука је увек рентијерска - скупо је плаћамо, а мало добијамо.

Не нудим моралну проповед, нудим оперативни принцип: разликуј пријатељство од послушности по цени која се плаћа. Ако је цена ниска, не купујете оданост, купујете мир. Ако је цена висока, не губите контролу, купујете истину. Поштење није бонтон, поштење је технологија смањења грешке у систему који иначе по природи греши. Оно је коректив који стоји на начин да успорава, иритира и баш зато чува.

Знам да ће многи у овим редовима препознати своје ходнике и своје ликове. Нека то препознавање не буде позив на лов, него на преглед: ко је у вашем свету пријатељ, а ко је навика? Коме дугујете истину, а коме дугује истина? Ако се сетите некога кога нисте позвали јер вам је "превише директан", можда је управо он недостајао да једна одлука постане добра. Не зато што је непогрешив, него зато што вам не дугује мир.

Брод у магли не спасава најгласнија сирена, него најупорније светло. Сирена растерује друге, светионик оријентише нас саме. Полтрони су сирене: чине да нам је тешко прићи. Пријатељи су светионици: чине да знамо где смо. У времену густе магле, није храброст склонити светионике јер нервирају очи. Храброст је подићи поглед према њима, макар нас на тренутак заболело и вратити курс.

Пријатељство је обавеза. Оданост је одговорност. Поштење је ризик. Ако их разменимо за мир, добићемо тихи бродолом. Ако им дамо место, добићемо резултат који уме да памти мимо "малог мозга", не по рефлексу, него по разуму. То је разлика између аплауза који траје до сутра и одлуке која траје довољно дуго да се исплати свима, па чак и онима који данас нису у првим редовима.

Аутор текста: Зоран Ђорђевић