НАЈЧЕШЋЕ КРСНЕ СЛАВЕ КОД СРБА: У Србији и Црној Гори Никољдан, у БиХ Ђурђевдан
Слава је код Срба светковина која се наслеђује
Народна пословица каже: „Митров данак хајдучки растанак, Ђурђев данак хајдучки састанак“. Са славама и кршњацима је управо супротно. Њихова сезона почиње са Митровданом, а завршава се Ђурђевданом. Има „великих“ слава и мимо тог периода, као што су Петровдан, Духови и Илиндан, али њих слави много мање верника.
Бирајући славе већина наших предака је „помирила“ веру и посао, одлучујући се за зимске црквене празнике, кад нема пољских и шумских радова. Тако су избегли да славе кад може да се ради, а истовремено се осигурали да на дан славе мање греше душу и имају више кршњака.
Прочитајте и:
Очигледно, о овоме су водили рачуна и утемељивачи хришћанства, који су највеће хришћанске празнике сместили у зимски период, рачунајући да ће и на тај начин повећати број верника.
Етнолог Др Весна Марјановић из Етнографског музеја у Београду каже да нема поузданог објашњења зашто људи славе одређене славе.
-Чак ни у науци није разјашњено због чега су поједине славе толико раширене. Ипак, мислим да је у питању веза с храмовима и манастирима који су у некој давнијој прошлости били најпознатија светилишта. А највише храмова добијало је имена по највећим хришћанским светитељима. Отуд се највише славе св. Ђурађ, св. Никола, Св. Јован и св. Архангел Михаило - каже др Марјановић.
Игуман манастира Рукумија код Пожаревца Симеон има још једно објашњење о настанку породичних слава.
-Када би једна породица примила хришћанство, домаћин куће би узимао име светитеља на чији дан се крстио, славио тај дан, а његова породица је то настављала и након његове смрти. Касније, уздизање култа крсне славе последица је акције Српске православне цркве, посебно у тринаестом, четрнаестом и петнаестом веку, која се на тај начин борила против многобоштва и паганизма, али и за очување српског идентитета – каже отац Симеон.
Први податак о прослављању крсне славе наука је пронашла из 1018. године, на подручју Охридске архиепископије, и то на територији која данас припада Албанији, с тим што није јасно да ли је обележавана само у кругу породице или у оквиру села.
Мало је познато да су Срби једини православни народ који има крсну славу или породично крсно име, како се слава још назива. Руси и још неки народи славе имендан, дан светитеља чије име носе, али то су личне, а не породичне славе.
Код Срба постоји раширено веровање да се највише славе Св. Јован и Св. Никола, па постоји и узречица да су на Никољдан и Јовањдан сви Срби на слави – половина у улози домаћина, друга половина у гостима. Неки подаци упућују на закључак да је ипак највише Срба који славе Ђурђевдан.
СПЦ данас нема збирну статистику о томе колико породица у БиХ слави коју славу али сматра се да се прилично поуздани закључци могу извести на основу првог пописа становништва БиХ које је 1879. године спровела Аустроугарска и пописа српских презимена и крсних слава које је три године касније, 1882. године сачинила Митрополија дабробосанска.
По попису становништва из 1879. године у БиХ је живело 1.158.000 становника. Срба православаца је било 496.485 (42,88 одсто), Срба муслимана 448.613 (38,73), Срба католика 209.391 (18,30), Јевреја 3.426 (0,29) и осталих 249 (0,02 одсто).
Око 349.000 или 70 одсто Срба православаца живело је у Дабробосанској митрополији, а осталих 30 одсто у Зворничко-тузланској и Захумско-херцеговачкој епархији. У 1.805 села Дабробосанске митрополије пописано је 46.390 домова, у којима је живело 348.580 душа. Том приликом
евидентирано је 5.590 српских презимена, са 72 славе.
Највише породица, њих 5.553 славило је Ђурђевдан. Ако се овом броју дода 240 породица које су славиле Ђурђиц, онда је „предност“ Св. Георгија у односу на остале светитеље још убедљивија.
На другом месту, са 4.700 породица је Никољдан. Јовањдан, са 4.078 породица је на трећем, Св. Стефан, којег је славило 1.578 породица, на четвртом а Аранђеловдан, са 1.270 породица на петом месту.
Следе Свети Лука, са 546, Свети Симеон Мироточиви са 503, Лазарева субота са 429, Свети Василије 340, Свети Пантелија 282, Свети Игњатије 331, Краљ Дечански 263, Еванђелиста Марко 262, Михољдан 258, Свети Трифун 252, Свети Тома 245, Свети Илија са 222 и Апостоли Петар и Павле, који су били крсна слава у 202 породице.
Ковачевићи, тада најбројније српско презиме у БиХ, који су били распрострањени од Бихаћа, Крупе и Петровца, преко Бањалуке, Теслића и Сарајева, до Власенице, Вишеграда и Требиња још у то време славили су више од двадесет различитих слава.
По последњем попису у БиХ има око 1.300.000 Срба, који живе у 415.000 домаћинстава.
Процене говоре да се упоредо са бројем становника у протеклих 125 година учетворостручио и број породица које славе одређене славе.
Нема званичне статистике, али као поуздан узима се податак да је у Црној Гори најчешћа слава Свети Никола. Највише захваљујући Зети и црногорском приморју, у којима је раширено веровање да је овај светитељ заштитник морнара. А становници тог подручја су својим географским положајем највише су били упућени на море.
Васојевићи, највеће црногорско племе, по традицији славе Аранђеловдан. Крсна слава Дробњака је Ђурђевдан, али има мањих родова који славе Никољдан, Аранђеловдан и Савиндан.
Бјелопавлићи највише славе Свету Петку и на територији тог племена налази се и једина црква у Црној Гори која је посвећена тој светитељки.
Вуковићи славе Ђурђевдан, Пипери Аранђеловдан, Ђекићи Илиндан, племена у Малесији Никољдан...
Ни СПЦ у Србији нема података о учесталости прослављања појединих светитеља као породичних крсних слава, али нема сумње да су, као и у БиХ и Црној Гори, најчешће славе Никољдан, Јовањдан, Аранђеловдан и Ђурђевдан.
О колико породица се приближно ради не може да се утврди ни по презименима, јер и површно истраживање доступних података показује да различити родови Јовановића, Ђорђевића, Петровића, Марковића, Милошевића, Стојановића, Станковића и Николића, а то су најчешћа презимена између Дрине и Тимока, славе и по двадесетак различитих слава.
Све до краја 19. и почетка 20. века крсну славу су масовно славили и бивши Срби широм Далмације, Like, Славоније и Западне Херцеговине, чији су преци примили католичанство.
Једноставно, промена вере и нације, није била довољна да искорени и традицију славе. У Западној Херцеговини бројни Хрвати су крсну славу славили све до 1914. године, када је римокатоличка црква то забранила и тако покидала и задње нити између два дела истог народа, отварајући простор за ширење мржње која ће 1941. године кулминирати масовним геноцидом новокомпонованих Хрвата католика над Србима православцима.
Како се слава наслеђује
Слава се код Срба наслеђује. Док је отац жив, син или синови не преузимају славу већ је славе са оцем. Преузимање славе за живота оца значи да се породица и формално поделила. Ако отац није у снази, син преузима све обавезе око славе али је отац њен домаћин. Кад отац умре, онда синови преузимају славу. Ако има више браће, могу се договорити да славу преузме само један или је преузимају сви. Прве године по смрти оца слава се држи у породичном кругу, без гостију и великог весеља.
Уколико синови нису у могућности да долазе на славу код оца, чим заснују сопствено домаћинство могу почети сами да славе. Када син заснује своје домаћинство и одлучи да слави славу, долази код оца на славу, где му отац предаје четвртину славског колача. Ту се поздраве по српском обичају, троструким пољупцем, честитају један другом славу, и отац благослови сина и његову
породицу, да дуго у здрављу и весељу славе. Син добијени део славског колача односи кући, где га подели са својом породицом, и следеће године редовно слави своју крсну славу.
Међутим, упркос забранама, стотине родова у Далмацији, посебно у Макарском приморју и даље славе Светог Стефана, Михољдан, Лучиндан (светог Луку), Мратињдан, Јовањдан, Никољдан...Навешћу само један пример и то из „центра католичанства“ или „Хрватског Незарета“, како Хрвати називају село Видоње код Сплита, које је у задње 43 године дало 20 свештеника римокатоличке цркве, међу њима и двојицу надбискупа.
Загребачки „Глас концила“ у броју 1587. од 21.11.2004. године објавио је репортажу о Видоњу, у којој пише да у том селу “...свака обитељ има свог свеца заштитника кога поштује на посебан начин. Те је то истинско обитељско славље на које долазе пријатељи и родбина.“ Паметном јасно и
довољно.
За разлику од великих и општеприхваћених, постоје и „мале“ славе, које слави само по неколико породица.
-Један број породица се определио за одређене славе по томе што им се тог дана син вратио из рата, зато што су после дуго чекања добили дете, неко је преживео рањавање или излечио тешку болест – каже др Весна Марјановић.
Срби о својим крсним славама знају врло мало. Једна анкета је показала да је већини Срба главна асоцијација на славу: много јела, и још више пића. Много Срба је слављење славе свело на пуко сечење колача и пијење црног вина.
-По схватању цркве, сви чинови крсне славе су дело искупљења и то је суштина овог благдана. Међутим, све више верника слављење крсне славе своди на спремање ручка, на јело и пиће, без ритаулних обреда, који чине смисао славског обреда и самог обичаја – упозорава отац Симеон.
Уобичајено је да породица има једну главну славу и евентуално још једну, када укућани „прислужују“. Некима је то било мало, па су проблем решили заветним славама.Поједине породице имају по десет и више заветних слава. Обележава се све. Од рођења детета, излечења, повратка са ратишта, усељења у нову кућу, преживљавања рањавања или саобраћајне несреће, па до излечења краве која је била болесна или је сломила ногу....што је тешко повезати са хришћанством и основним смислом крсне славе.
