Где је Србија 20 година након НАТО агресије

Да се још једном подсетимо, ово је био класичан рат имеђу две стране, а не легална интервенција у сврху заштитите обесправљених над којима су вршени злочини против човечности, како га упорно приказује западна медијска машинерија. Јер, НАТО није имао никакав легитимитет УН-а за такву врсту интервенције.

Одлучио је да нападне суверену државу да би подржао терористичку организацију ОВК која је имала за циљ одвајање дела територије која се налази у међународно признатим границама државе која је била члан УН-а. Ма шта неко мислио о било чему из тог периода, ово су чињенице. 

И, то је био рат који у којем Србија није изгубила без обзира на све чему је била изложена.

Тачно је, изгубљен је велики број живота и претрпљена је велика материјална штета али није доживљен пораз и Косово није стекло независност као што то јасно потврђује Резолуција 1244 Уједињених нација.

И, где је Србија данас, 20 година касније?

Данас је на скоро истом месту где је и тада била. Оно што им није успело силом, није им успело ни дипломатијом. Чак ни кад су у Србији били на власти убили они за које се просто није знало да ли су просто неспособни јер је и поред њихове најбоље воље изгледало као да играју противнички тим, независност Косова није достигла ниво који се његови спонзори труде да прикажу да јесте.

Србија није признала његову независност. У последњих седам година, председник и влада преокренули су многе процесе који  су тада изгледали незаустављиви. Број земаља које су повукле признање Косова је двоцифрен. Није примљено у УНЕСЦО и  Интерпол.

Србија инсистира на дијалогу и тражењу обострано прихватљивог решења и тај процес, сва је прилика, неће скоро бити завршен. Дипломатске битке тек предстоје. И не воде се само на дипломатском терену већ и на економском јер само екномски стабилна држава има снагу да се бори и за своје националне интересе. Ова Србија није она Србија од пре седам година.

До тада, у колективном сећању треба да остане сачувано све што је било 1999. и у ових 20 година од тада. Треба памтити и бити поносан на јунаке који су бранили земљу. Да им се имена помињемо са поносом, а не да се за њих не чује и не зна као у првој декади 21. века. Треба чувати сећања на пилоте који су храбро полетали против небројено јачих и техничких супериорнијих непријатељских снага, на припаднике ПВО-а који су бранили небо над целом Србијом, на хероје који су Србију бранили на Кошарама и на свим другим местима где се суочавала са наоружаним непријатељима. 

Српска се војска часно борила и успела у оном што нико није очекивао. Није била побеђена за три дана, како су планирали натовци. Није била побеђена ни након 78 дана.  Нека се то никад не заборави.

И нека се никад не заборави оно што је тада урађено грађанима Србије. Људи са овог простора често лако заборављају и пребрзо опраштају.

Заборављајући да треба опростити само онима који опроштај и затраже. Јер не можете опраштати неком ко се не каје због својих поступака.

До тада, треба памтити. И борити се за Србију у миру.