ОЛУЈА У ХАГУ - ЗЛОЧИНИ БЕЗ КАЗНЕ: Како је Трибунал од ратних зликоваца Готовине и Маркача направио хероје?
Уместо осуде за прогоне, депортације, пљачке и злочина против човечности добили су слободу.
Данас и сутра обележава се 27 година од хрватске војно-полицијске акције "Олуја", у којој је, према подацима убијено и нестало више од 2.000 Срба, а прогнано из огњишта више од 280.000.
Док Хрватска традиционално слави Дан победе и домовинске захвалности, Срби обележавају комеморације, помене и сећају се свих убијених и прогнаних. Олуја над Крајином завила је стотине хиљада људи у црно, а да је злочиначки подухват Хрвата прошао некажњено, доказује (не)деловање Међународног суда у Хагу и Међународног суда правде.
СРБИЈА НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ! Тужан дан за наш народ: Вучић на обележавању годишњице "Олује" у Новом Саду
НА ДАНАШЊИ ДАН ПОЧЕЛО ЈЕ ЕТНИЧКО ЧИШЧЕЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ! Не заборављамо “Олују” - наше жртве за њих “величанствена победа"
Крвави напад на Благу Марију: Језива хронологија етничког чишћења Срба у злочиначкој акцији "Олуја"
За злочине почињене над Србима током и након операције Олуја, оптужени су генерали Хрватске војске (ХВ) Анте Готовина, Иван Чермак и Младен Маркач.
Судило им се за прогоне, депортације, пљачке, кршење закона и обичаја ратовања, злочине против човечности.
Тужилаштво само против свих и наглувост оних који треба да чују
Тужилаштво Хашког трибунала доказивало је да је операција имала још један, нелегитиман циљ - трајно уклањање српског становништва. Тај незаконит циљ је, према оптужници, остварен у удруженом злочиначком подухвату Готовине, Чермака и Маркача, а на чијем челу је био тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман.
Друго спорно питање у Хашком трибунал, око којег су се копља ломила копља Расправног и Жалбеног већа јесте питање сврхе гранатирања градова на почетку операције.
Тужилаштво је инсистирало на мишљењу да само наређење Готовине да се "под топовску паљбу ставе градови" Книн, Обровац, Бенковац и Грачац, јасно указује да је намера саучесника удруженог злочиначког подухвата била да се неселективним гранатирањем насељених места изазове паника међу цивилима, како би се натерали у бег, што се управо и догодило. Одбрана је, ипак, изнела дијеметрално различито мишљење. Они су тако тврдили да је гранатирање градова било селективно, односно усмерено на војне циљеве и кључне положаје непријатеља, а цивилне жртве или оштећења цивилних објеката према њоховом мишљењу била су минорна.
Закључак Расправног већа
Расправно веће констатовало је да су чланови хрватског војног и политичког врха делили заједнички циљ трајног уклањања српских цивила из Крајине путем силе или под претњом силе, што је представљало или је укључивало прогон, депортацију и присилно премештање.
Циљ операције био је да се број Срба који ће остати у Крајини сведе на минимум, али да се становништво не уклони потпуно. Између одбране и тужиоца постојало је потпуно слагање у вези са једном ствари - током, а нарочито након операције Олуја почињен је одређен број убистава. Око свега осталог стране су се спориле: размере злочина, статус жртава, мотиви убистава...
Оптужба тврди да је у току и након Олује убијено више стотина Срба, углавном цивила, као и одређени број војника изван строја, који више нису учествовали у борбама. Жртве су претежно били старији мушкарци, али и жене, инвалиди, који нису могли да напусте своје домове. Коначно, генерали војске и целокупно руководство нису предузели нужне мере да спрече или казне починитеље.
Одбрана је оспоравала све, почевши од броја жртава, до њиховог статуса. Тврдили су да су многи од убијених шездесетогодишњака или седамдесетогодишњака могли бити војници, а не цивили. Како је одбрана тврдила, убиства су углавном била повезана са пљачкама, и њихов мотив је био чисто користољубље, а не прогон Срба. И на крају, одбрана је тврдила да заповедници војске нису знали за злочине које су извршавали припадници ХВ.
Земља без људи
Осим убистава, прогона, депортација, уништавања напуштених српских кућа, актери удруженог злочиначког подухвата су настојали да спрече повратак избеглих Срба, административним и бирократским мерама, како би трајно осигурали оно што је Олуја донела, земљу без Срба.
Одбрана је тврдила да масовнији повратак српских избеглица није могао бити могућ све док се не нормализују односи Хрватске и СР Југославије. Одбрана је тврдила и да ниједна држава не може колонизовати сопствену територију. Међутим, оправдање за усељавање Хрвата у напуштене српске куће одбрана је нашла у заштити од њиховог паљења и пљачки.
Пресуде Хашког трибунала - (не)задовољена правда
Пресуда Расправног већа изречена је 2011. године. Оптужени Готовина и Младен Маркач једногласно су проглашени кривима за следећа кривична дела: прогони на политичким, верским и расним основама, убиства, пљачке, безобзирно разарање и оркутно поступање, злочини против човечности, кршење закона и обичаја рата. Готовина је осуђен на 24, а Маркач на 18 година затвора. Иван Чермак ослобођен је по свим тачкама оптужнице.
Жалбени поступак трајао је рекордно кратко а сама пресуда написана је на само 54 страница. Поређења ради, првостепена пресуда написана је на 1.400 страница, а суђење је трајало 303 судска дана. Жалбено веће је већином гласова поништило закључке првостепеног већа и ослободило је Готовину и Маркача.
Жалбени поступак трајао је рекордно кратко а сама пресуда написана је на само 54 страница. Поређења ради, првостепена пресуда написана је на 1.400 страница, а суђење је трајало 303 судска дана. Жалбено веће је већином гласова поништило закључке првостепеног већа и ослободило је Готовину и Маркача.
Хашка срамота потврђена и у Међународном суду правде
Срамне ослобађајуће пресуде затим су се нашле пред вишом судском инстанцом - Међународним судом правде. Међународни суд правде у Хагу одбацио је хрватску тужбу и српску противтужбу за геноцид. Суд је утврдио да, током рата у Хрватској, власти у Београду и њихове снаге нису починиле геноцид над Хрватима. С друге стране, Србија, према мишљењу Суда, није доказала да су хрватске снаге током акције "Олуја" починиле геноцид.
Суд је одбацио и контратужбу Србије јер је утврдио да над Србима у Книнској Крајини, током операције "Олуја" у лето 1995, није почињен геноцид.
Ослањајући се на коначну ослобађајућу пресуду Хашког трибунала хрватском генералу Анти Готовини, Суд је утврдио да није доказано да су власти и снаге Хрватске имале "геноцидну намеру" да крајишке Србе униште као етничку групу, што је нужан услов за геноцид.
Шта остаје иза Хашког суда?
Ратни злочинци посматрају се као хероји, док су жртве и прогнани игнорисани и одбачени. Покорник политике, а не закона, Хашки трибунал остаће упамћен као место где је правда заувек остала слепа и недостижна, место у којем се судије понашају као лоши стечајни управници само према Србима. Пресуде Хашког трибунала симбол су срамоте за правосуђе и међународно право. Иза Хашког трибунала, након доношења ослобађајућих пресуда ратним злочинцима, остаје само једини ваљани доказ - где се добро плати ту лако настаје лажна истина.