Погрешан звук мегафона: Када бунт младих носи поруке које нису њихове

На први поглед делује као спонтана реакција, млади излазе на улице, деле пароле, протестују. Светла позорнице су усмерена у студенте, а друштвене мреже брује од узвика о правди, слободи, демократији и борби против корупције. На први поглед, све то изгледа већ познато, па и у неку руку племенито. Али управо овде је важно начинити корак уназад и поставити једно једноставно, али кључно питање: ко заправо режира сцену на којој се студенти налазе?

У претходном тексту говорио сам о утицају теорије Џина Шарпа, аутора познате доктрине о ненасилном отпору, и њеној глобалној примени, од Тбилисија до Београда, од Каира до Кијева. Шарп је протест видео не као спонтану реакцију народа, него као пажљиво припремљени алат. Његова методологија укључује 198 тактичких модела за политички притисак, који обухватају све, од „увлачења“ студената, бојкота и перформанса, преко "симболичких барикада" и "паралелних институција", до намерног изазивања прекомерне реакције система, а све у циљу генерисања политичке кризе.

У многим случајевима широм света, укључујући и Србију из 2000. године, овај модел је био пресликан, како у форми, тако и у логистици. Данас се иста структура враћа на велика врата кроз протесте који се представљају као студентски, а често су технички, организационо и комуникацијски вођени од стране баш оних невладиних организација које су већ раније сарађивале са центрима који промовишу Шарпов модел политичког притиска.

Као што је већ наведено, организације попут ЦРТА, Иницијативе младих за људска права и "Не давимо Београд", БИРН, КРИК... иако се формално позиционирају као део цивилног друштва, у реалности представљају трансмисионе канале политичког наратива формираног ван граница Србије. Њихова повезаност са структурама као што су ЦАНВАС, директни наследник "Отпора" и отворени промотер Шарпове методологије, и међународне фондације које активно учествују у обукама и финансирању политичког активизма, није ни нова, ни непозната. Напротив, ради се о моделима чији трагови евидентно воде ка споју финансијске подршке и политичког циља – „демонтажи“ постојећег државног поретка.

Управо ово је тренутак када се треба позвати на академску прецизност и интелектуалну искреност: Да ли студенти који данас држе транспаренте знају шта стварно и кога подржавају, дали су информисани о томе како НВО сектор конструише поруке које они преносе, или су невољно и несвесно постали део пројекта који нема везе са њиховим стварним бригама: образовањем, запошљавањем, простором за академску слободу?

Ниједна генерација није дужна да слепо верује ауторитетима. Али свака генерација јесте одговорна да се запита: ко су ти аутори оваквих појава? Ко пише сценарио који се чита преко мегафона? Зашто су захтеви често неартикулисан низ парола, без претварања у оперативну реформску политику?

Управо у тој празнини, између емоције и реалне политичке агенде сместили су се логистички центри организованог отпора. Они који припремају "медијске пакете", креирају поруке, воде друштвене мреже, креирају наративе о "гашењу институција" тамо где институције чекају позив на дијалог који никада не долази.

Тактика је јасна и већ виђена: студенти као легитимни симбол, протест као морална легитимација, организациони кишобран НВО сектора као оперативна подршка, а спољни финансијери као осигурање да се циљ, ерозија легалних стубова власти не изгуби из вида, и све то под плаштом борбе за демократију.

Поставља се питање, ако је стварна жеља реформисање друштва, зашто се реформски предлози не достављају кроз студентске парламенте, или кроз директну комуникацију са Министарством просвете, Скупштином, Владом? Да ли то значи да циљ није реформа, већ политичка дестабилизација? Ако није тако где је онда институционални захтев?

Искрени студенти, њих 99%, млади људи са жељом да буду део прогресивног друштва, не би требало да буду инструмент већ покретач. Али без увида у шири контекст, њихова енергија може бити заробљена, њихова борба узалудна, а њихова нада преусмерена. Најштетнији облик манипулације јесте онај који користи студентску добру вољу против њих самих.

Зато овај текст не носи тон осуде, већ позива. Позива на проверу. Позива на анализу. Позива на питања. Ако нисам у праву то ће само потврдити исправност овакве студентске борбе. Ако јесам, а дубоко сам уверен да сам у праву, време је да се студентска енергија усмери, не путем деструкције институционалног оквира, него кроз његово оснаживање, реформом државе изнутра, кроз активну партиципацију студената, кроз одговоран и информисан дијалог.

Будућност Србије не може се градити на основу сценарија преузетих из међународне литературе о променама режима. Може и мора да се гради на одговорности оних који имају храброст да остану своји, и да кажу: не пристајем да будем инструмент, хоћу да будем аутор. Младост јесте снага. Али снага без свести постаје оруђе а оруђе не оставља траг. Аутори остају у историји.

На крају, моје питање и порука свим студентима је: ко у вашим рукама заиста држи мегафон?

Пре него одговоре позивам студенте да прочитају Шарпов приручник, направе паралелу и буду искрени према првенствено себи, ко је у праву. Ако сте сигурни да сте то ви, студенти, онда нека ваше речи не буду само захтеви, нека буду и предлози, и контрола, и део решења. Реформа се не рађа из слогана, већ из рада. Не гради се на рушевинама институција, већ кроз њихову трансформацију. Држава, као “живи организам”, даје увек могућност за нове и нове захтеве. Ако се ваша енергија своди искључиво на увећавање захтева без краја, систем, по својој природи, одговориће не променом, већ само ширењем бирократије и гомилањем бесконачних захтева. То није еволуција. То је исцрпљавање.

Зато, не дозволите да ваша снага буде само алат туђих циљева. Аутентичан бунт тражи више од гнева, тражи визију а једина решења која остављају траг су она која дођу не кроз буку мегафона, већ кроз јасноћу идеје. Истинска промена не почиње од споља. Почиње онда када престанете да постављате само нове захтеве и почнете да дајете предлоге.

Будите они који нуде пут, не само проблем. Јер историју не пишу они који вичу најгласније, већ они који знају којим путем иду.

Пише: Зоран Ђорђевић, политичар, бивши министар одбране