ПРОПАСТ СРПСКОГ ЦАРСТВА: Где је погрешио цар Душан

У напону снаге, цар Стефан Душан управљао је државом од око 250.000 км2, обимом сличној СФР Југославији. Број становника његове земље није лако израчунати, јер није постојао попис становништва какав данас познајемо. Процене страних историчара су да је до средине 14. века Балкан имао максимално 5-6 милиона становника, али је тај број умногоме опао због куге која је око 1350. опустошила Европу и однела скоро трећину становника. 

Српска држава коју, осим грађанског рата између синова Стефана Немање и краткотрајне најезде Монгола, нико није пустошио све време владе Немањића, ширила се на југ у континуитету од краља Милутина.

Стефан Душан, настављач политике свог деде, искористио је грађански рат у Византији и кугу и успео да покори, како је сам рекао, "десет дванаестина Романије". Једино што му је недостајало, а за чим је највише жудео, био је Цариград (и Солун, али је за првог српског цара он био далеко од споредне важности).

НЕК БАР НАУЧЕ ШТА НАМ ОТИМАЈУ! У поноћ пред Видовдан све реке теку КРВАВЕ!

Међутим, његовом изненадном смрћу у 47. години (а можда и 43.), држава је остала без центрипеталне силе; наступило је растакање које је и формално окончано смрћу Душановог сина, Уроша, 4. децембра 1371. године. Шта су узроци брзе пропасти државе чији су успон и пад обележиле две битке: успон победом код Велбужда 1330. и потпуни крај поразом крај Марице 1371. године?

1. ЗАСЛЕПЉЕНОСТ ЦАРИГРАДОМ

Душан је дечачке године провео у престоници Византије, са својим протераним оцем Стефаном. Ту је стекао дивљење према црквама, дворовима, хиподрому, царској појави и церемонијалу, сјају и дивоти којом је Ромејска империја опила све православне народе, а поготово Бугаре, Русе и његове Србе.

Опсесија коју је стекао гонила га је до краја снага, не само личних, већ и државних, у покушају да завлада Другим Римом, као што се десило Симеону Бугарском или Теодорику Амалу Готском. У сва три случаја, њихове силне државе пропале су пошто су они, оснивачи преминули.

СЛУЧАЈ "ТАКОЗВАНА ДРЖАВА КОСОВО": Тајни нарко-пројекат од 3 милијарде долара!

2. ЗАНЕМАРИВАЊЕ РЕАЛНИХ ФАКТОРА: ЕТНОСА, ОДАНОСТИ И КАПАЦИТЕТА СРПСКОГ ЕЛЕМЕНТА

Душан није хтео да сруши Византију, као што то нису хтели ни Симеон, ни Теодорих, већ да је оживи свежом крвљу и да у њу унесе српски елемент. Дакле, хтео је да империју учини српско-грчком јер цар је могао бити само један. Краљева, кнежева и жупана била је тушта и тма.

Од Словена покрај Византије, постојале су две државе и два етничко-државна идентитета (нације настају тек од времена Француске револуције). Један је био бугарски, други српски и оба су говорила практично истим језиком. Између њих и Византије био је и трећи елемент, без сопственог историјско-политичког индентитета, Словени данашње Републике Македоније. Они су су с крајем 13. века потпадали, у етапама, под српску власт.

Са овим знањем, можемо рећи да се српски, тј. српско-словенски етницитет простирао, мање-више, до Охрида, Прилепа, Велеса и Струмице, те да су јужно од тог потеза били Грци, тј. Ромеји. Народ који је имао миленијумску историју са свешћу да припада узвишеној цивилизацији и култури, царству, скупина коју је тешко могла да асимилује и уза себе приволи, за њих, скоројевићка Србија.

Слике ради... Када је цар Стефан Душан пошао у поход на Босну, 1350. године, како би казнио бана Стјепана II Котроманића који је још од Стефан Дечанског отимао део по део Хума (данас Херцеговине), није дуго прошло, а морао је да се врати назад.

То је учинио јер је сазнао за неверу код грчког становништва у Македонији, а слично се дешавало и у Арбанији, да не причамо о чисто грчким областима попут Тесалије. 

БИЈЕ БОЈ СРЦЕ У ЈУНАКА, АЛИ БИЈЕ И СВЕТЛО ОРУЖЈЕ: Ево на шта је личила српска војска у Средњем веку (ВИДЕО)

3. ПОДЕЛА МЕЂУ ВЛАСТЕЛОМ

Душан је, градећи империју, градио и нову властелу. Око њега нису биле старе породице које су војевале под Урошем, Драгутином, Милутином и Стефаном. Краљ и потоњи цар око себе је окупио људе попут Бранка Младеновића (оца Вука Бранковића), Мрњаве (оца Вукашина и Угљеше Мрњавчевића), Јована Оливера, Радослава Хлапена, Војихне, Прељуба, Јована Асена, Дејана (зачетника Дејановића). Стару властелу је скрајнуо.

Да ли је Душан нову елиту створио неверујући старој која је срушила његовог оца, тешко је рећи. Како год да је било, хомо новуси су суделовали у походима, стицали нове поседе и богатство, као и нове звучне титуле деспота, севастократора, логотета и тако даље. Занимљиво је и то да је велики део те исте елите отказао послушност Урошу Нејаком било директно, било притворно. А уз младог Душановог наследника била је - стара властела.

Како је Живојин Мишић очитао лекцију Аустроугарима

4. КОЛИКО ЈЕ ЦАРЕВИНА ЗАИСТА БИЛА ВОЈНО ЈАКА?

Србија је релативно лагано освајала северне делове слабе Византије, градове који су били грчка острвца у мору Срба и других Словена. Но, прилазећи низ Вардар више на југ, Србија није могла пуно. Да, падали су Охрид, Прилеп, Просек, Воден, Костур, Сервија, Берат, Кроја и друга места, али само после дуге опсаде, изнуривањем, само кад централна власт Ромеја није могла да им помогне.

Солун није пао упркос више покушаја, једино је Сер од важнијих и већих градова дошао у Душанове руке. Србија није имала умећа да направи опсадне справе, а о бродовљу да не причамо. Када је Јован Кантакузин, прво савезник, а потом Душанов противник, изводио војску са намером да нападне Србе, боја је ретко било. Штавише, није запамћена ниједна већа битка из времена цареве владе.

Два сукоба са Турцима прошла су неславно. Ако се Стефанијана 1344. може приписати Прељубиној наивности, Дидимотика је показала колико је српској тешкој коњици тешко изаћи на крај са мобилним Азијатима; казнац Бориловић је 1352. изгубио готово 7.000 ратника.

Цар Душан: Силни оклопник без мане и страха - од изгнаника до цара 

Не заборавимо, највећи проблем Србији није био југ, већ север. Целу своју владавину Душан је провео избегавајући сукобе са моћним Угарима, успевајући да их измори и отера препадима. Отвореном битком тешко. Не само због Турака, већ и због Угара, најмоћнији Немањић био је спреман на унију са римокатолицима.

Пребрзо проширена, Србија је пала као жртва синдрома амбициозног лидера ратника. Као што се после Александра Македонског његово дело распало, исто је било и после смрти Атиле, Константина, Василија Другог, поменутог Симеона. Тако је било и после Душана. Пребрзо саграђена, држава није стигла да се консолидује, да се њени различити делови уподобе један према другом. Зато се држава и распала по шавовима који су били разлике.