РАТНИ ДНЕВНИК СА КУПРЕСА: На данашњи дан 25. октобра 1994. године три муслиманске бригаде напале Велику Плазеницу
Одломак из књиге "Синови Виторога"
Седми дан муслиманске офанзиве према Купресу почео је као и претходни, грмљавином топова и пјешадијским борбама. И данас, најжешће борбе воде се код Купрешких врата и на Стожеру, на који је у испомоћ упућена једна чета „Пантера“ из Бијељине.
Око десет часова, са положаја на Буковачи, муслимани маљутком погађају и тешко оштећују „прагу“, која брани улаз у тунел на Купрешким вратима. Изгледа да нам је кумулативном гранатом из „зиса“ погођен и један тенк, педесетпетица, такође у ширем рејону Купрешких врата.
Иако званично нисам преузео одбрану Велике Плазенице, по договору са командом 7. бригаде, рано ујутро из борбене групе која је бранила планину издвојио сам 65 бораца и под командом мог замјеника Нове Трифуновића упутио их на Привију, са задатком да запосједањем тог превоја колико-толико затворе простор између Велике Плазенице и Малих купрешких врата, који је био потпуно небрањен.
Нешто прије подне изашао сам на Велику Плазеницу и од капетана Мирка Марића Миркаћа званично преузео дужност команданта борбене групе „Криж“, како је команда крстила војску која је имала задатак да одбрани Велику Плазеницу.
На предњем, источном, крају велики плато Плазенице се завршава са три узвишења.
Средње је Криж, полулоптасто узвишење обрасло закржљалом буковом шумом. Лијево од Крижа, према Чучковинама, је Семешница, обрасла високом листопадном шумом. Између Крижа и Семешнице је Криштина драга, мања долина, која се напријед завршава стијенама, испод којих се терен окомито обара према Бугојну, а назад благо прелази у равне ливаде. Управо на том прелазу, на ивици долине, Миркаћ је поставио командни шатор, а у саму долину смјестио је минобацач М 82 mm, једино артиљеријско оруђе са којим је борбена група располагала. У његовој посади су професори Момчило Марић, мој брат од стрица и Душан Каран.
Десно, према југу, на око километар удаљености налази се Демировац, највиши врх планине, са 1765 метара надморске висине. Највиша кота на купрешко-бугојанском ратишту.
Са врха Демировца све се види – Купрешка висораван, Јањ, Шипово, Ускопаљска котлина са Бугојном и Доњим Вакуфом, Копривница, Купрешка врата, Стожер....
Положај који преузимам је лак, идеалан за одбрану. У случају да се добро утврди и брани са 200 војника који су спремни да се боре – неосвојив.
Миркаћ и ја смо кренули да ме упозна са положајем и људима.
Прво смо обишли Семешницу. Положај је био добро постављен, али на моје изненађење већина војника је имала слабе ровове или није ни почела да их копа. Говорим им да се прихвате посла. Даље од Семешнице, лијево од нас, према Јаворном поду и Чучковинама, положај држи јединица из Шипова.
Након обиласка војске на Крижу, Миркаћ ми је са врха тог узвишења показао куда су наши људи распоређени по падинама Демировца и отишао у Купрес. На нову дужност.
Једина примједба коју сам имао на постављену линију односила се управо на Демировац. Линија је од највишег врха, кроз шуму која покрива сјеверну и североисточну падину Демировца, према Крижу, ишла укосо, дијагонално. Ја сам закључио да је треба помјерити око стотини метара напријед, на сами прегиб терена, изнад стрмине према Копривници и бугојанској котлини. Тако да узак појас шуме пресјече равно, тамо гдје је најужи.
Овако је муслиманима била остављена могућност да из „рупе“ у којој су се у односу на нас налазили без борбе изађу на Плазеницу, на зараван на којој је био наш положај. И изравнају се са нама.
Друго, пресјецањем шуме скратила би се линија.
Мој извиђач Жељко Трифуновић, који је из Растичева и добро познаје терен, објашњава ми да је линија испод Демировца и била постављена тако како ја желим, али да је проблем што су се војници сами повукли дубље у шуму. Ваљда су мислили да им је ту безбедније. А Миркаћ није стигао да их истјера напријед. Од Жељка сам чуо да ни они нису ископали праве ровове и да се понашају прилично ноншалантно. Неколицина држи стражу, а остали се повуку дубље у шуму и одмарају. У питању су припадници тзв. радничког батаљона (радници јавних предузећа, просветни радници итд.) који имају врло мало борбеног искуства.
Наредио сам да се линија у току дана помјери напријед.
Нажалост, није било времена да се то учини. Недуго пошто је „нива“ са Миркаћем преко плазеничких ливада замакла према Растичеву, око један сат поподне, муслимани су напали Демировац и Криж.
Управо са поменуте заравни, на месту где су се војници самоиницијативно повукли дубље у шуму. Жесток напад је трајао око пола сата. На врху Демировца била је група од 13 војника, углавном из Растичева и Благаја, коју је предводио Предраг Трифуновић. Са њим су били Боро и Тоја Кнежић, доктор Марко Зубић Марчела, професор Срђан Ђукановић, Дујмић из Вуковска....
Док су они прихватили борбу, борци у шуми на падинама Демировца према Крижу су се разбјежали.
Не знам како је на терену изгледала наша линија на мјесту гдје су муслимани напали, колико је у шуми било војника, шта су радили у тренутку када су муслимани напали и шта се послије тога догађало, али знам – да су само два одговорна човјека стражарила на рубу гдје се Плазеница обара у бугојанску котлину нападачи не би имали шансе да се попну на планину. Прво, стражари би их примјетили, запуцали и упозорили остале војнике. Друго, на том мјесту терен је такав да је ватра из двије аутоматске пушке довољна да заустави чету војника.
Али, није било ни те двојице.
Почетак напада ме је затекао на чистини на врху Крижа. Мирка Марића и Драгу Чолића послао сам да са јужних падина Крижа, са краја шуме, митраљезом туку прилазе врху Демировца и ватром муслиманима с бока помогну његову одбрану.
Минобацач нисмо смјели да користимо, јер нисмо тачно знали гдје су у шуми наши, а гдје муслимани. Срећом, ни муслимани не користе артиљерију.
Ускоро је запуцало и по Крижу. Иако је напад био млак, настала је општа бјежанија.
Озбиљни људи, који су ту послати да бране свој Купрес, безглаво су бјежали. Прије него што су према непријатељу испалили и један метак.
Кроз околне закржљале буквиће промицали су један за другим. Кријући се и од мене и од метака. Викао сам да се врате, да нема чега да се плаше, да нам муслимани не могу ништа, али узалуд.
Да брука буде већа, муслимани су све то могли чути и видјети.
Да би спријечили бјежанију, Жељко Трифуновић и ја смо запуцали изнад глава војника који су одмицали према Растичеву. Жељко је био бјесан, псовао и пријетио да ће их „све побити“.
Није било ни једног разлога да бјеже из својих ровова. С њихове лијеве стране биле су стијене, уз које муслимани тешко могу да се попну. Испред њих, између Крижа и Демировца, ливада, брисани простор. Двадесет људи на том положају може од шале да заустави цијели батаљон.
Када су видјели да се не шалимо, да им меци фијучу изнад главе, почели су да лијежу по земљи и враћају се назад. Постиђени својим кукавичлуком.
Један од њих је загрлио Жељка, захваљујући му што га је пуцањем спријечио да побјегне и осрамоти се. Као да већ није.
Било је и другачијих примјера. Трговац Јово Крндија из Шеменоваца био је у радној обавези. Два дана раније, када сам мало милом, мало силом, мобилисао људе по селу, без ријечи је пристао да пође на Плазеницу.
Док су остали бјежали, он је до Мирка и Драге носио сандуке муниције за митраљез. Неколико пута. Није се обазирао на метке или показивао било какав страх. Напротив, заједно са мном викањем је бодрио војнике.
Напад на Криж брзо је престао. На Демировцу, Предрагова група је одбранила врх планине. А колико су муслимани ушли дубоко у шуму између нас нисмо имали појма.
Сат времена након што је пуцњава престала, обавјештавају ме да имамо и прву жртву. На самом почетку напада Милан Рудић, шеф електродистрибуције у Купресу, пао је у муслиманске руке и највјероватније убијен.
Скоро идеално стање на Плазеници од прије сат времена сада је, несхватљивом непажњом и кукавичлуком људи, било искомпликовано. Муслимани су се попели на планину.
Постојала је реална опасност да наставе напредовање кроз шуму и опколе врх Демировца. Срећом, нису то учинили.
Док смо људе враћали на напуштене положаје на Крижу, Жељка Трифуновића и још неколико извиђача послао сам да прикупе људе који су се разбјежали и заједно са Предрагом Трифуновићем покушају да утврде стање у шуми.
Кренули су са врха Демировца, низ линију. Успут су купили вреће за спавање и друге ствари које су припадници радничке чете оставили за собом. Чим су се спустили у подножје врха, дубље у шуму, гдје почиње равнији терен, наишли су на муслимане. Срећом, Жељко који је водио групу, на вријеме их је примјетио. Сакривени иза дрвећа чекали су у засједи. Први је запуцао, погодио једног муслимана, а затим залегао и снажном ватром омогућио да се војници иза њега безбједно повуку према врху, послије чега се и он пребацио назад.
Покушај успостављања линије кроз шуму је тако пропао. Већ је падао мрак. Група на Демировцу се распоредила у кружну одбрану и тако ушла у ноћ.
Све то вријеме нису престајале борбе на Купрешким вратима и Стожеру.
Тог дана сам на поклон добио лијеп џепни сат. Када је борба престала, пришао ми је један од војника из Благаја на које смо Жељко и ја пуцали.
-Команданте, де ми реци, је си ли ти стварно пуцао?
-Јесам.
-И да нисмо стали гађао би у нас?
-Ја сам десет година прије овог рата живио у Београду. Напустио сам добро плаћено радно место главног и одговорног уредника листза „Студент“ да бих дошао да ратујем, изнад твог села. Е па кад не жалим своју младост, што бих жалио твоју старост?
-Због тога што си урадио желим да ти поклоним свој сат.
Извадио је из џепа сат на ланцу и пружио ми га.
Прихватио сам поклон. Био је од срца и до данашњег дана га чувам као драгу успомену.
Када сам послије рата, у архиви 7. муслиманског корпуса, сазнао да су тог дана на Демировац напале 370. бригада, 308. бригада и извиђачко-диверзантски вод 37. муслиманске бригада, прво што сам помислио било је да је добро што војници под мојом командом нису знали колика је сила на нас ударила.
А још је боље што они нису наслутили колико је наша одбрана тог дана била килава. Да јесу ВЕлика Плазеница би била њихова.
Един Рамић је у „Купрешкој операцији“ записао да муслиманске јединице тог дана нису успјеле да заузму Демировац „због снажног отпора српског агресора“.
Иако смо бранили своја села, своје куће, за Рамића и муслимане смо били и остали агресори.
По истом извору, команда 7. муслиманског корпуса је 25. октобра, преко команде 317. бригаде у Горњем Вакуфу, упутила захтјев команди Зборног подручја Томиславград ХВО за одржавање састанка на тему укључивања хрватске војске у нападе на положаје ВРС на Купрешкој висоравни.
Хрвати су истог дана, преко команде 43. домобранске пуковније, одговорили (одговор је потписао бојник Зринко Токић) да не могу да се одазову позиву прије 28. октобра, јер је у току смјена на мјесту команданта ЗП Томиславград. Очигледно је био у питању само изговор да не дођу на састанак.
Вјероватно су чекали завршетак разговора које су о судбини Купреса водили са руководством Републике Српске. Купрес посјетио генерал Милан Гверо, са сарадницима.
Губици: најмање 1 погинуо, 12 тешко и лакше рањених, једно саморањавање.