"ПРЕТИЛИ ДА ЋЕ МИ ПОБИТИ ДЕЦУ!" Овако је ХАГ малтретирао сведоке: Показивали им ГРОБЉЕ! (ФОТО/ВИДЕО)
Уцењивања, претње, притисци, нуђење девојака о трошку УН...
Шокантне, судски оверене изјаве сведока које су саслушавали истражитељи Хашког трибунала леде крв у жилама! Уцењивања, претње, притисци, нуђење девојака о трошку УН су само део мука које су прошли сведоци које су саслушавали истражитељи тужилаштва Хашког трибунала.
Коцијанчићева упозорава Приштину: Нема спајања са Албанијом, поштоваћете СВЕ споразуме!
"Када смо стигли у Хаг одвели су ме у неки приватни стан, знао сам и улицу, али сам заборавио. У тренутку када су ме возили са аеродрома до стана у Хагу провозали су ме кроз Хаг и онда су ме одвезли до Шевенингена и показали ми кроз прозор аутомобила и рекли - Ово је притворска јединица Шевенинген, надам се да теби неће требати та притворска јединица, и онда су ми показали да ту у близини постоји и гробље. Према мојим схватањима оно је био притисак на мене шта ме чека.
Од тренутка када су ми показали притворску јединицу и рекли да могу да ме пребаце кад год они то хоће и чим су ми показали гробље, ја то могу једино да схватим као претњу. Како другачије. Сигурно не као награду. Што значи или да пристанем да будем убијен или да будем иза решетака."
"Притисак на мене настављен је и у Хагу, тамо ме данима једна жена, која је говорила српски, убеђвала да не сведочим. Отворено ми је говорила да не сведочим да ће ми дати паре. Рекао сам да ја нећу да лажем за паре, а она је онда почела да ме застрашује претњама да је сведочење опасно за мене, да ће да ми убију децу, породицу."
"Тешко је испричати шта смо моја породица и ја све проживели за време које смо провели под "заштитом" Хашког трибунала. Мало смо боље откад смо се вратили у Србију. Ту су нам и породица и пријатељи, па је мало лакше. Али ипак је тешко превазићи све што нам се дешавало у последње четири године.
Није Праљак једини: Ово су све смрти Хашког трибунала, а неке Србија никада неће заборавити
Никад нећу бити сигурна да ли се мој муж заиста убио или не. Само знам да је био под толиком пресијом, да је требао да буде надчовек па да све то издржи. За само два месеца је ослабио двадесет килограма. Био је исцрпљен свакодневним истрагама, суђењем, сведочењима и огромном бригом због нерешавања наше ситуације.
Отишли смо баш у време кад је Милан био на пола сведочења у случају Мартић. Тада се десио трагични догађај. Људи су дошли да нам кажу да је нађен мртав, а сутрадан су нам саопштили како се то десило.
Тешко могу да поверујем да је Милан извршио самоубиство, осим што знам да је једном рекао да треба њега да нема да би ми били слободни. Можда није више могао издржати да га искоришћавају за сведочења одуговлачећи решења за неки нормалан живот, за нас, његову породицу."
"Стално сам се жалио да сам уморан, питао их да ли можемо да направимо паузу 15 минута. Дозвољавали су петнаестак минута, али више не. Пустили су ме у та четири дана једном да одспавам можда од 12 до четири, па би наставили касније.
Није више Косово! Албанци променили ИМЕ лажне државе
Ја сам сав био отекао око очију, зенице су ми биле као дугмад у плишаног меде. Ја сам се сам себе уплашио какав сам био. Могу да гарантујем да су ми ставили нешто у храну или у пиће, сто посто гарантујем, јер 50 година имам, не пијем алкохол од 1984. године, не дрогирам се, пушим цигаре, то ми је једини порок, пијем кафу и ништа више.
Најжалије ми је и најтеже што нисам одмах отишао лекару да ми се извади крв. Нисам имао чиме да се сетим тада, јер ничега нисам био свестан. Онда сам сео на воз и отишао у Подгорицу на посао и доле сам опет куњао.Два, три дана ништа нисам могао да радим, само сам гледао како раде моји радници. Преболовао сам то некако, а кад сам већ дошао себи, знао сам шта ми се догодило, било ми је жао зашто ми се жена није сјетила да ме одведе лекару да ми изваде крв, мада моја жена није ни знала гдје сам ја био та четири дана.
Наговештавали су ми да треба да сведочим против Шешеља, чак су ме на задња два састанка, упозорили да се већ спремам да летим са њом у Хаг, зато што нећу да сарађујем, јер ја наводно имам компјутер у глави, али да нећу да причам. Па ћу, као тамо у Хагу, лепше причати. Тешко ми је и да се сетим свих детаља, било је то поодавно и пуна ми је глава њих, јер је све то трајало дуго и било је заморно."
Јовић је на сведочењу у процесу против Војислава Шешеља рекао да су му хашки истражитељи нудили и девојке и говорили да може да користи њихове услуге о трошку трибунала.
"Средином априла 2001. године телефоном ме је позвао човек који се представио да зове из кабинета председника Владе Зорана Ђинђића. Представио се као Марковић и рекао ми је да председник Ђинђић жели да разговара са мном. Изненадио сам се и питао га шта би то председник владе Ђинђић имао да разговара са мном? Одговорио ми је да чим председник Ђинђић тражи разговор онда постоји неки добар разлог. Помислио сам у праву је овај човек, зашто би Ђинђић, председник владе тражио разговор ако није у питању нешто важно. Одговорио сам му да не одбијам разговор. Телефонски разговор са тим човеком који се представио као Марковић завршио сам договором да ми Марковић до краја да најави када ће Ђинђић имати времена за наш разговор.
Марковић ме није позвао до краја дана по договору, већ сутра око 11 сати и саопштио ми да истога дана у 15,30 сати будем на паркингу испред Савезне скупштине и да ће ме он ту сачекати. У заказано време сам дошао и састао се са тим Марковићем. Прешао сам у његов аутомобил и он ме је одвезао у кошутњачку шуму, ту изнад тениских терена. Тамо сам се сусрео са Зораном Ђинђићем.
Ђинђић ме је поздравио као старог познаника и обратио се са неколико уобичајених реченица, шта радим, како сам и слично. После тога је прешао на причу о плановима и тешкоћама са којима је суочена нова власт. Као излаз за проблеме ми је рекао да ће нам Запад дати велика средства и сваку другу помоћ, али да је потребно да се сузбију антизападне снаге у земљи. Војислава Шешеља и Српску радикалну странку је стално наводио као највећу сметњу за нову власт и остваривање политике нове власти. Од мене је тражио да и ја активно учествујем у сузбијању и маргинализацији Војислава Шешеља и Српске радикалне странке. Ђинђић је знао да ја добро познајем Војислава Шешеља и да сам био у сукобу са Војиславом Шешељем и сматрао је да ја треба да узвратим Војиславу Шешељу.
Да би био убедљив, Ђинђић ми је причао са циљем и упозорењем да се Војислав Шешељ мора сузбити и елиминисати из српске политике, јер се Запад жестоко противи концепту Велике Србије. Причао ми је да Запад то сматра ратном опцијом и великом сметњом и претњом миру на Балкану. Сећам се да је рекао и да Запад сматра да су Војислав Шешељ и Српска радикална странка опасни за нову власт у Србији и политику Запада, јер су за привредну, културну и свеопшту сарадњу са Русијом, а присуство Русије у Србији и било где на Балкану није прихватљиво за Запад.
Када сам дошао у позицију да му одговорим рекао сам му да у томе не могу учествовати, јер ако сам напустио Српску радикалну странку ја нисам променио своја политичка уверења. Ваљда га је то изненадило и изнервирало па ми је Ђинђић нервозно одбрусио каква уверења, мисли на државу и себе. Ако се укључиш у ову нашу акцију решићеш и све своје проблеме. То је посебно потенцирао, јер је сигурно знао да имам мала примања и да припадам групи сиромашних људи у Србији. Ауторитативно ми је рекао да ми пружа прилику да зарађујем као Немац или Американац и да треба да оставим застареле приче о неким личним уверењима и патриотизму. Вероватно се много изнервирао због овог разговора, те ми је на крају нервозно рекао да нема више времена за причу и да му се обавезно за недељу дана јавим у кабинет. Последње што ми је рекао било је "на теби је да бираш или си са нама или си против нас".
Пошто сам сматрао да сам му одговорио на понуду нисам ни помислио да га позовем или да одем у његов кабинет. После 10 дана почели су моји проблеми које ми је причињавала новоуспостављена служба специјалне полиције."
То што су ме готово непрекидно испитивали више од десет сати доживео сам као психолошки притисак и њихову очигледну намеру да ме декоцентришу и да изгубим стрпљење. На исти начин сам доживео и то што су ми исто питање понављали више пута у различитим временским периодима, посебан вид притиска је био када ме после пет, шест сати, онако изнуреног и измореног питају да им објасним нешто што сам рекао рано ујутру, јер им је наводно остало нешто нејасно. Јасно је да су само хтели да провере да ли ћу дати исти одговор на исто питање.
Ја сам се бунио што то испитивање траје тако дуго у континуитету и тражио да се прекине. Они би тада направили само кратку паузу од десетак минута. Осећао сам се као у концентрационом логору.
После тог другог контакта са почетка 2005. године ја сам имао страшних психичких проблема, веровао сам да ће испунити своју претњу и да ће ме приликом испитивања ухапсити. За тих четири, пет месеци смршао сам скоро 50 килограма. Породицу сам такође био припремио за моје хапшење.