СПОР У СЕФ: КАКО СЕ ТЕРИТОРИЈЕ ВРАЋАЈУ ПОЛИТИЦИ, А ЉУДИ СЕ ВРАЋАЈУ ЖИВОТУ

Крај 2025. дочекали смо са старом, непријатном истином: ратови се не завршавају зато што је неко „у праву“ победио, него зато што се довољно људи умори од цене победе. 

У историји, од Вестфалског мира до Дејтона и Белфаста, мир је увек био договор о правилима, не о емоцијама.

Победа је осећај; мир је процедура. То је хладна реченица, али је најхуманија коју међународна политика има.

Кад се ратови „заврше“, завршавају се најчешће на три начина: потпуним сломом једне стране; преговорима уз болне уступке; или прекидом ватре који траје деценијама, док се велики спор гура у будућност. Кореја је показала тај трећи пут: примирје је зауставило смрт, а мир је остао незавршен посао.

Многи презиру такав исход као „замрзавање“. Али историја је суров учитељ: кад се не може постићи праведан мир, постиже се одржив мир, а кад се не може постићи одржив мир, постиже се макар прекид смрти. 

Није то цинично то је минимум хуманости.

У сваком рату постоји тренутак када се покаже да „још мало“ не значи још мало. Значи још једну школу без ђака, још једну фабрику без радника, још једну мапу без људи. 

И ту се често прави највећа грешка: лидери рачунају са територијама, а народи са гробовима. Зато дипломатска неутралност не сме да буде равнодушност. Неутрално је стати уз живот.

Неутрално је рећи: ниједна линија на карти није вредна једне генерације. Има и четврта лекција, можда најважнија за мале државе: мир не праве само велики. 

Понекад га омогућавају они који нуде сто, преводиоца и стрпљење место где се разговара без телевизијских рефлектора и без потребе да неко изгледа као победник.

Зато предлог “завршетка” мора бити хладан као компас, а људски као хлеб. У међународној пракси постоји стара техника: спорно питање се не решава одмах, већ се претвара у режим са правилима, гаранцијама и роковима. Хонг Конг је, под формулом „једна земља - два система“, добио временски оквир у коме се систем чува деценијама. 

Можемо расправљати о свему, али не и о чињеници да је време понекад валута мира: оно спушта температуру, смањује улоге и
враћа политику из ровова у канцеларије. Пример показује снагу времена као инструмента, али и цену слабих гаранција.

Зашто онда не бисмо, тамо где је статус споран, размишљали у хоризонту од 100 година? 

Не као циничан трик, него као дипломатски депозит: рат се зауставља одмах, а коначно питање се  одлаже генерацији која неће имати свеже ровове у глави. То није одустајање од принципа, то је одустајање од погрешне методе. Принципи без живота су само лепо уређени епитафи.

Такав оквир мора да стоји на шест стубова. Први - хитан, верификован прекид ватре, са јасним линијама раздвајања, разменом заробљеника и сталним међународним надзором. 

Други - демилитаризована зона и забрана страних база у широком појасу, уз симетричне безбедносне гаранције и механизам „брзог аларма“ када дође до инцидента. 

Трећи - посебни режими локалне аутономије (језик, образовање, локална самоуправа), уз строгу заштиту мањинских права, слободу кретања и отворене путеве за породице. 

Четврти - комисија за имовину и одштету, са јасним роковима и арбитражом, да се спорови не враћају као осветнички митови. 

Пети - фонд за обнову и заједнички инфраструктурни пројекти, уз фазно везивање економских олакшица и укидања појединих рестрикција за мерљиве кораке на терену. 

Шести - „клаузула будућности“ коначни статус се не пресуђује данас, већ се ставља у “сеф времена”, са периодичним ревизијама сваких десет година и могућношћу да се, након сто година, изјасни становништво у процедури коју гарантују међународне институције.

Ово није позив да се заборави неправда, већ да се правда врати на место где припада: у суднице, не у ровове. Кривица је индивидуална, мир је колективан. Рат увек обећава да ће коначно решити питање идентитета, а онда идентитет претвори у статистику. Мир ради обрнуто: идентитет оставља народима, а оружје складиштима. Најтеже је признати да су компромиси често ружни на папиру, али лепи у болницама.

Оперативни принцип је једноставан као кућно правило: пре него што се подигне тон, удахнути тишину и поставити три питања. Ко добија време? Ко губи животе? Шта је доказ да сутра може бити безбедније него данас? Ако на треће питање нема одговора, онда није стратегија него тврдоглавост. А тврдоглавост је најскупља валута у политици: троши животе, а купује само аплауз.

Неки ће рећи: сто година је предуго. Али рат је, по дефиницији, крађа будућности, сто година је само враћање будућности у власништво оних који тек долазе. А великим лидерима, било да седе у Вашингтону, Москви, Бриселу или Кијеву, заједничко је једно: историја их не памти по говорима, већ по томе да ли су умели да стану и да противнику оставе рампу, а не зид. У томе је разлика између државника и играча.

Ако хоћемо поруку која може да оде у све амбасаде, она је једноставна: нека свако задржи достојанство, али нека нико више не задржи ров. Мир не тражи да се сви сложимо. Мир тражи да преживимо док се не сложимо и да у међувремену градимо архитектуру која чува човека, чак и када се заставе не слажу.

Мир није одсуство рата, него луксуз дисциплине: држава га купује истином, плаћа одговорношћу, а губи оног дана кад поверује да се историја може преварити без рачуна - за Политику бивши министар одбране Зоран Ђорђевић