Светионик неуспеха једне импровизоване побуне - између митова и реалности

Не због пораза идеје јер се идеја никада не губи, већ због неуспелог покушаја да се закон и слобода мимоиђу, прескоче, искарикирају као наручена епизода политичке серије. Да се уместо стварне промене понуди перформанс, а место народа заузме драматургија интереса. Оно што је пропало није тежња за влашћу, већ пречица до ње.

Студентске блокаде у данима након, као тактика за "притисак", показале су више каприц него капацитет. Када се револуционарни потенцијал своди на блокаду раскрснице, то више личи на љутито дете које, не добијајући одговор по мери, закључава врата и виче из ината, не из уверења. Политика која запуши градску артерију не гради мостове, већ подиже зидове. Либерална мисао није запрека, већ стрпљива потрага за решењем.

Сви знамо да је демократија процес чији је ритам често спор, али увек усмерен. Бирачи не траже велике речи, већ конкретне кораке: школу у којој грејање ради, болницу у којој хигијена није луксуз, правду која не долази касно. Данас, та истина звучи јасније него икад. Друштвени напредак не подноси ни параноју, ни лењост, већ одговорност. И пре свега разговор.

Избори ће доћи пре или касније. Они су неумитни део демократског механизма и та чињеница не трпи уцене. Питање је: какву Србију очекује алтернатива када их дочека? Да ли се припрема за озбиљну битку програмом и аргументом или се исцрпљује у моралним громогласним перформансима? Ко жели да понуди друштвени уговор, мора да поштује језик друштва, његов рад, сећања и страхове.

Србија није виртуелна платформа, већ заједница људи са стварним бригама и дневним борбама. Она је истовремено и село где је деци нужан аутобус до школе и стамбена зграда са чијих тераса гледамо протест. И једно и друго тражи одговоре, не пароле.

Истинска промена не рађа се у координатама политичке егзотике, већ у заједничком покушају да разумемо различитости, признамо грешке и ослушнемо другог. Не као непријатеља, већ саговорника. Опозиција, ако хоће да буде алтернатива, мора да понуди поверење, програм и одговорност, а не само негацију власти. Не можеш рећи народу: “Веруј нам, а програм ћеш сазнати касније.” Нема слободе без садржаја. Нема демократије без процедуре.

Србија је већ једном показала да зна да бира. Не зато што је савршена, већ зато што памти. И народ који памти, не можеш повући двапут на исту лаж. Памти политичке заљубљенике у спасиоце. Памти и бес циљаних промена које нису донеле ништа осим дубљег разочарања. И зато сада гледа. Ћути. Мери. Не децибеле протеста, већ снагу програма и чистоту намере.

То што блокаде пропадају, није знак неангажованости народа. То је знак његове мудрости. И његове политичке интуиције. Јер он зна да слобода којом му се маше није слобода ако не укључује његов свакодневни живот. Ако га не пита шта ти треба? Шта ће ти дати достојанство?

Решење није ни у кохорти острашћених не-властодржаца, ни у тврдој шаци тек мало уздрмане власти. Решење лежи негде између. У простору преговора. У ономе што ја понављам неуморно: ако на једној и другој страни има разума, све се може договорити. Србија није подела, већ породица. Тешка, комплексна, понекад несложна, али - породица.

Ова земља тражи људе који неће играти улоге, већ ће преузети задатке. Људе који ће разумети да демократија није у урлику нити у батини, већ у тачном рачуну комуналне економије, буџету образовања, раднику који не стрепи да ли ће му плата „лећи“. Зрелост се не доказује појачалом, већ тоном истине.

Грађани Србије нису пуки посматрачи политичке драме. Они су и продуценти, и критика, и публика. Они су ти који ће одлучити ко разуме њихову стварност, а ко је само користи. Ако лидери нове идеје желе да добију њихово поверење, морају им се обратити као одраслима. Не као маси, већ као грађанима.

Коначно, питање није "Ко ће пасти?", већ "Ко зна да гради?" Градитељи не вичу, већ планирају. Не траже дозволу да преузму, већ понуде поверење. Србија заиста може боље, али не брзоплето. Не театрално. Не као реплика, већ као аутентична прича нас самих. И то ћемо градити једино заједно.

Ако са обе стране стоје разумни људи, све је могуће. Јер Србија то може. Ако не заборави себе.

Зато хајде да седнемо за сто и разговарамо!

Аутор: Зоран Ђорђевић, политичар