Тужна прича из породилишта: Докторка ОТКРИЛА како је породила сиромашну Милицу и расплакала Србију
Ова прича ће вас натерати да се добро замислите
Емотиван статус који је Новосађанка Наташа К. објавила на свом фејсбук профилу, а који је за кратко време подељен више од хиљаду пута, натраће вас да се замислите.
Прочитајте и:
"Улазим у породилиште… На порођајном столу млада особа која има двадесетак година, мршава, упалих образа, тамних подочњака. Не чује се. Бабица ми прилази и каже:
'Докторка, жена је дилатирана шест центиметара. Термин порођаја је крај следећег месеца, а беба је баш мала'.
- Како се зовеш - питам и прилазим жени.
- Милица - каже једва чујно.
- Одакле си - настављам са питањима.
- Одавде, ту сам се удала - каже Милица.
- Добро Милице, што си тако мршава? Једеш ли ти уопште? - питам.
- Да, добро једем. Знате докторка, мој муж ради и заради, не пије. Добар је. Сваки дан имамо хлеба и понешто скувамо. Лепо живим, не жалим се - прича.
Ја почињем да се ледим… Схватам да је искрена. Да је то стварно тако. Она стварно једе само једном дневно и мисли да је то у реду.
- Милице, кога имаш? Брата, сестру? - питам.
- Само сестру докторка, али она је у хранитељској породици. Знате мама је умрла, тата ради по цео дан и није знао шта ће са мном. А била сам вредна, чистила сам, кувала. Одем на пијацу и узмем зелениш што баце. А баце добру храну. Каже он мени, 'Милице нашао сам ти мужа. И довео га. Иди дете са њим, биће ти боље него овде.' И тако сам се ја удала - каже.
- И, је л’ ти леп муж? - покушавам да се нашалим.
- Добар је - прозбори и наставља да ћути. Само гримасе на лицу показују да је боли. Млада жена која прихвата реалност ма колико била тешка, која не зна за боље, мртва у својој немоћи да било шта промени.
Бабица ми доноси њене анализе крви. Бацам поглед на папир и стеже ми се кнедла у грлу. Тешка анемија, хипопротеинемија.
- Знате, ово је девојчица. Зваћу је Анђела. Имам ствари. Све сам опрала и сложила, знате стварно су ко нове. И пелене, имам и пелене. Него, немојте да се љутите мислим да ћу да се напнем - каже.
ПОКАЖИМО ХУМАНОСТ, СПАСИМО ЖИВОТ: Данијела (39) се бори са тумором и треба јој НАША помоћ
- Напни се Милице. Хајде Милице, најјаче што можеш, напни се - кажем и гледам у бабицу. Сви ћутимо. Немамо речи, а изнутра нас стеже, боли.
Милица слуша, њено мршаво тело даје сву своју снагу. И она се породи. Беба мршава, али лепа, плаче, црнокоса.
- Душо, мама те је дочекала. Душо, дајте ми је да је љубим. Душо, ти си мени све. Колико је тешка докторка - пита док је узима плачући од среће.
- Ево само мало, Милице, измерићемо бебу - објасним. Беба је тешка 2200 грама. Терминска беба, беба гладне Милице.
- Лепа је докторка, стварно је лепа - каже.
Српкиње се за 700 евра месечно дописују са странцима, а кад траже да се скину голе цена скаче
- Јесте, Милице, лепа - терам бабицу да јој донесе ствари, да је пресвучемо. Бабица обара поглед. Одлази у припрему и доноси кесу, најлонску, обичну и у њој једна стара спаваћица, једна кеса уложака и сапун.
- Милице, јеси ли гладна, жедна? - питам.
- Нисам, јешћу касније. Не брините, не треба мени много - каже. И први пут Милица има осмех. Излазим из породилишта.
Чека ме низак човек. - Ја сам Милицин муж. Да ли је Милица добро? - пита.
- Јесте - кажем и гледам га. Изношена мајица, али чиста, велика тренерка и поцепане патике. Руке, грубе, рањаве. Породила се и беба је добро. Срећан је.
- Молим вас, дајте ово Милици - каже и пружа малу кутију кекса и сок.
- Нека једе, треба да доји, а ја ћу доћи сутра. Ето, кренуло ми, имам да радим… - каже ми.
Одлазим пуна туге. То је стварност. Ту око мене. Сутрадан у визити, долазим до ње. Осмехује ми се. Мирише на сапун, опране косе у спаваћици са порођаја, која је чиста. Схвата мој поглед. Гледа ме у очи и каже.
СРПСКА МАЈКА ХРАБРОСТ: Београђанка родила дете после трансплатације јетре (ФОТО)
- Опрала сам је и осушила се. Топло је. Видите - каже и показује на сточић крај кревета. Сокови, наполитанке, чоколаде.
- Дале су ми, нисам узела… Кажу, једи Милице види како си мршава, а ми дебеле - каже.
Намештам осмех и гледам око себе. Ове дивне жене из собе су осетиле потребу да јој помогну и донеле су јој од уложака до хране, а да је при томе ни једног тренутка нису увредиле.
Долази дан отпуста. При поласку Милица долази да се захвали.
- Хвала вам на стварима за бебу. Није требало - каже.
- Нека Милице, уживај. Није то ништа - рекла сам.
Милицин муж их чека. Љуби их у косу и даје Милици једну ружу. Тако се ваља. Гледам их и мислим. Колико је стварно потребно да будеш срећан?
Заиста не знам."