УСТАШЕ У ЗАМЦИ УДБЕ! У операцији "Гвардијан" убијено је или ухапшено 96 усташких емиграната који су покушали да сруше комунистичку власт у тадашњој Југославији
Велика дворана Загребачког велесајма, преуређена у судницу, показала се премалом да прими све заинтересоване који су 12. јула 1948. допутовали из свих крајева тадашње Југославије.
Многи су морали да остану на улицама и трговима и преко звучника да слушају пренос. Око десет сати зачуо се аплауз. Публика у судници поздравила је улазак јавног тужиоца Јосипа Хрнчевића, који ће у наредним данима водити саслушање усташа Љубе Милоша, Анте Врбана, Николе Пехара, Адама Миличевића, Мате Васиља и Јакова Мартиновића, који су се теретили за злочине почињене у логору Јасеновац. Ухваћени су као део веће терористичко-шпијунске групе коју су годину раније припадници усташке емиграције илегално убацили у Југославију с циљем покушаја сламања народне власти.
„Хуљо! Доље с хуљом!”, зачуло се из публике кад је пред судско веће позван Љубо Милош, усташки заповедника логора Јасеновац.
„Молим публику, да бисмо могли добити јасну слику о свему што желимо, да не прекида претрес и да дозволи суду да установимо стварно стање. Будући да ће ваше саслушање дуже трајати, дозвољавам вам, оптужени Милоше, да седнете”, поручио је на почетку саслушања председник судског већа Жарко Вимпулшек.
„Доле крвник!”, наставили су да добацују из публике...
Крижари и шкрипари
Годину дана раније, Удба је покренула операцију „Гвардијан” како би разбила покушај усташке емиграције да изводе терористичке и диверзантске акције и устанак против нових власти тадашње Федеративне Народне Републике Југославије. Акцију је водио Божидар Кавран, а лично одобрио Анте Павелић, поглавар некадашње Независне Државе Хрватске, иако се после њеног неуспеха од тога ограђивао.
Поразом НДХ и повлачењем њене војске у Аустрију у мају 1945. у Југославији су остале групице војника који су избегли заробљавање. Називали су се крижарима и шкрипарима, а на њиховом челу је био злогласни Вјекослав Макс Лубурић, заповедник система концентрационих логора у НДХ, међу којима је највећи био Јасеновац.
До 1946. антикомунистички настројени Хрвати, углавном усташе или високорангирани домобрани, успели су да се довољно повежу и да испланирају подизање устанка у Хрватској, коју су тада контролисале нове комунистичке власти. Знали су за постојање крижара, али није било директне везе између њих и емиграната. Усташе у емиграцији су у Југославију убацивали своје људе да их известе о стању у земљи. Усташки мајор Анте Врбан већ у лето 1945. вратио се из избеглиштва и стигао надомак Загреба. Врбан се на наговор Анте Павелића и пуковника Јакова Џала априла 1946. поново вратио у Југославију и шест месеци обилазио крижаре по северној Хрватској и Босни и Херцеговини. Хрватски емигранти у иностранству ширили су преувеличане вести о броју крижара и њиховим борбама против југословенских снага безбедности. Наде усташког руководства о повратку у земљу подгрејавало је све јаче заоштравање односа између Совјетског Савеза и Југославије, с једне стране, и западних савезника, с друге стране, и чинило им се да је нови светски рат неизбежан.
Ловро Сучић и Божидар Кавран су 1946. покренули иницијативу за оснивање Хрватскога државног одбора у Аустрији, чији би задатак био дизање устанка на подручју бивше НДХ. План је био да се повежу са крижарима Рафаела Бобана, за кога се претпостављало да делују негде у Билогори. Управо о том Бобану певали су бројни фанови Марка Перковића Томпсона уочи његовог контроверзног концерта.
Замка
Пре започињања операције убацивања емиграната, центар Удбе за Хрватску у Загребу добио је током маја депешу из Беча од свог главног сарадника међу усташким емигрантима да ће ускоро на Папук доћи прва група. Удба је одмах припремила акцију под тајним именом „Гвардијан”, по Каврановом псеудониму, и поставила замке. Кавран је, уз подршку осталог емигрантског врха, одлучио да пошаље прву групу у Југославију. За њу је одредио Љубу Милоша, бившег команданта логора Јасеновац, Анту Врбана и Луку Гргића. Кавран их је пре поласка уверавао да ће сигурно моћи да остваре сарадњу са присталицама Хрватске сељачке странке у земљи. Задатак им је био организовање и повезивање тих група. Група је 7. јуна прешла југословенско-мађарску границу. Милош је по куриру послао Каврану извештај да на копривничком подручју не постоји никаква крижарска група и да одлазе даље. Након неколико дана лутања Папуком, Диљем, Псуњом и Бабјом Гором уверили су се да нема крижарских група и кренули су натраг у Аустрију.
На повратку су 19. јула наишли на агента Удбе, који се повезао с групом, а истовремено је о њима известио своју централу. Он се представио да је припадник крижарске групе мајора Микулчића, кога су ови лично познавали, па су договорили састанак са њим за два дана.
Хапшење Љубе Милоша
Милош и Врбан су кренули са припадницима Удбе у импровизовани смештај. Док су се одмарали, пошто је руководећи официр Удбе изговорио тајну лозинку која је гласила „Јозо, дај воде”, припадници Удбе су се бацили на Милоша и Врбана. Гргић је ликвидиран касније. Ухваћени диверзанти пребачени су у затвор на Савској цести у Загребу. У истрази су обојица детаљно испричала даље планове својих колега у емиграцији, па је Удба за Хрватску, под вођством Стеве Крајачића, кренула даље у акцију. Својим каналима је упутила Каврану лажну поруку, известивши га да се прва група на Папуку повезала са крижарима и нагласила је да на терену недостаје официра. Удбин циљ је било хватање виших официра и истакнутијих политичара.
Шифре и радио-сигнали
Кавран је из Аустрије упутио и другу групу, која је прешла границу 20. јула. За њихов долазак Удба је сазнала од сељака из околине Копривнице и Ђурђевца, који су им пријавили да су приметили петорицу сумњивих планинара. Ова група је ухапшена у Сухопољу 29. јула. У међувремену, Милош се под притиском доказа да је као заповедник Јасеновца одговоран за ратне злочине ускоро сломио и пристао на сарадњу са Удбом.
Одао је шифру и радио-сигнале, прихвативши такође да потписује и писмене поруке. Следећих месеци пристизала је група за групом, право у замке Удбе. У последњој групи 3. јула дошао и сам Кавран. Каврановим хапшењем окончана је операција „Гвардијан”. Удба је 9. или 10. јула усташком центру у Филаху послала депешу: „Ми смо вас зајебали. Стоп. Сви сте у нашем затвору. Стоп.”
Суђење у Загребу
Ухапшени Љуба Милош, који је до успостављања Независне Државе Хрватске био новинар, по позиву првог рођака Вјекослава Макса Лубурића придружио се усташама, спремно ће одговарати на свако постављено питање у судници на Загребачком велесајму.
У наредним сатима, без околишања, проговориће о почињеним зверствима и потврдити да је иза свега стајао усташки поглавар Анте Павелић, подржан од католичког клера. Ако је веровати Милошу, у систему ликвидација учествовали су сви, али највише 13. усташки батаљон, чији су припадници због својих „заслуга” у оснивању првих логора у систему Госпић-Јадовно-Паг пресељени у Јасеновац и унапређени у официре.
„Ту су изгинуле стотине и стотине хиљада људи. Сада замислите колико је тих људи имало жена, сестара, деце, браће и родбине. Кога сте ви обухватили својим прогонима и клањем? Ви сте обухватили читав хрватски народ. Побили сте стотине и стотине хиљада људи. Што је онда у ствари била читава та НДХ? Ја тврдим да је то била организација мучилиштва за уништавање народа. Шта кажете на то?”, упитаће Милоша тужилац Хрнчевић.
„Не могу друго рећи него да имате право”, одговорио је Милош, па који трен касније потврдио да је Јасеновац био логор за уништавање људи, какви су у том периоду постојали у нацистичкој Немачкој.
„Осећам се потпуно кривим”, поентирао је.
На питање да појасни сврху ликвидација, Милош је одговорио: „Да се уништи српство, да се униште Срби у Хрватској.” Потом је додао: „Није постављен циљ да се изолирају и похватају представници великосрпства и четништва, него да се уништи што више Срба, без обзира на старост и пол. Ово углавном важи и за Жидове.”
Порекло крвника
Ухапшене усташе су углавном долазиле из заосталих крајева, највише из Херцеговине, а пре рата су се бавили пољопривредом, сточарством и сличним пословима.
Током суђења сами припадници усташког покрета поприлично су детаљно описивали бруталности у којима су учествовали: метода суве ликвидације, како су називали изгладњивање до смрти, најчешће Рома, убиства стараца, жена и деце ухваћених 1942, после офанзиве на Козари, стрељања по хитном поступку, клања ножем, закуцавање маљевима, паљење тела у пећи, бацање у Саву, мамљене жртава у логорску болницу, у усташком сленгу познатијем као „људоловка”...
„Што се радило с децом?”, упитао је тужилац Хрнчевић Љубу Милоша.
„Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фратром Мајсторовићем (Мирослав Филиповић, усташа фрањевац, прим. аут.) сазнао сам да је децу много теже убијати него одрасле”, одговорио је Милош.
„Зашто?”, занимало је тужиоца.
„Јер дете има много јачи живот него одрасли.”
„Како је он то знао?”, инсистирао је Хрнчевић.
„Па он је то радио”, поентирао је Милош.
Ухапшеним усташама суђено је током августа 1948. године и већина их је осуђена на смрт вешањем, а остали на дуже затворске казне.
ЧЛАН УПРАВЕ ЛОГОРА СТАРА ГРАДИШКА: Анте Врбан потровао 63 деце
Анте Врбан, усташки официр и члан управе логора Стара Градишка, у свом сведочењу на суду признао је да је у Немачку на присилни рад послао око 10.000 људи, међу којима и жене.
„Што је било ако су те жене имале децу?”, упитан је на суђењу.
„Одузимала су се деца... Она су одређивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски и Феричанцима, а слабу децу, коју је одредио др Кунорти, ја сам отровао”, узвратио је Врбан.
„Како сте их отровали?”, занимало је тужитеља.
„У једној соби ја и (Јанко) Грубешић. Он је прво предложио да децу подавимо, али кад је ушао међу њих, деца су му се згадила.”
„Онда сам бацио гас циклон.”
„Колико је могло бити те деце?”, наставио је тужилац.
„Деце је отровано само 63”, хладнокрвно је одговорио Врбан, на што је у судници уследило згражавање окупљених.
Осуђен је пред Врховним судом у Загребу на смрт вешањем.
НИКАД СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО ЗБОГ ЈАСЕНОВЦА Павелић: Штета, погрешили смо што их нисмо раније заклали
Љуба Милош је тврдио и како је цео врх НДХ тачно знао што се догађало у логорима. „И не само да су знали него су и одобравали”, истицао је на суђењу.
„Да ли се Павелић икада покајао због Јасеновца?”, упитан је.
„Покајао се није никад. То је сигурно”, одговорио је оптужени који је, према властитом признању, у априлу 1946. пратио и обезбеђивао прелазак усташког поглавара из Аустрије у Италију.
„Је ли Павелић икад рекао: ‚Претерали смо, то није требало’?”, наставио је тужилац.
„То није рекао. Када смо добијали новине из Југославије, па је он видео у њима неке људе који су били по затворима или у Загребу за време НДХ, увек је говорио: ‚Штета, погрешили смо што их нисмо раније заклали.’ То је говорио”, рекао је Љубо Милош. Потврдио је и да су логораши у Јасеновцу „стрељани за најмање грешке”.
Извор: Курир/Иван Чорбић
