Вучићев деда имао моћан надимак: По њему га знали од Сплита до Бањалуке
Нема гадости које политички противници на дневном нивоу не објављују о председнику Србије и његовој породици. У тим нападима се иде толико далеко да им оспоравају чак и припадност српском народу и православљу.
Ауторе тих гадости најбоље описује народна изрека: образа немају, људи се не боје, а у бога не верују.
Анђелко Вучић, деда председника Србије Александра, имао је надимак Аџија.
Више људи га је у Бугојну и околини знало по надимку него по имену.
У Босни постоји обичај да се аџијама називају људи који су важни, главни или се тако понашају. Деда председника Србије јесте био богат и угледан човек, али надимак није добио због тога, већ из разлога што је посетио Христов гроб у Јерусалиму. Био је хаџија а народ је то скратио у - аџија.
И то је овом успешном трговцу остало као надимак. По којем није био познат само у граду на Врбасу већ у целој Средњој Босни, Западној Херцеговини и Далмацији.
Анђелко Вучић и његова фамилија били су велики верници и - русофили. Његова љубав према Русији је била толика да је одлучио да заједно са братом од стрица Стевом, такође познатим трговцем, посети Москву и Петроград. Кренули су на далек пут али су се из неког разлога вратили.
Био је члан црквеног одбора при Храму рођења пресвете Богородице у Бугојну а Срби из тог града су га изабрали да буде у трочланој делегацији која је присуствовала сахрани краља Александра Првог, убијеног у Марсеју.
У Бугојно су се вратили са свећом која је горела крај одра убијеног краља. Та свећа је стално претопљавана па је горела све до 1941. године, када је почео Други светски рат а усташе извршиле покољ над Србима у Бугојну.
Међу жртвама усташког терора су и Анђелко Аџија Вучић и још петорица Вучића: Стево, Рајко, Ђорђо, Илија и Иле.
Крајем маја 1941. године, деда председника Србије је ухапшен и затворен у усташки затвор у Бугојну, из којег је убрзо, у ноћи између 27. и 28. маја, са још десет угледних бугојанских Срба, одведен у затвор НДХ у Бањалуци. Имао је 49 година.
Два дана касније одведени су из затвора и - убијени. Где и како није познато. По једним изворима, свој животни пут завршили су у Јасеновцу, по другима у логору Стара Градишка, по трећима у Јадовну. Њихови посмртни остаци никада нису пронађени.
Аџија и његови сапатници су прве жртве геноцида у граду на Врбасу, у којем ће у следећих годину дана зверски бити убијено више хиљада Срба.
Само на стратишту у Занесовићима поклано је око 1.500 Срба из Бугојна.
