Западни амбасадори "породили плагијат" од правог Друштва судија Србије!?
Да ли сте знали да је ово данашње, Бољевићево Друштво судија Србије у ствари "плагијат" нечега што је заиста требало да у Србији донесе освежење и мало више поштовања за судије и све друге раднике у правосуђу?!
Нисте. А, и како би сте знали, кад се комплетна медијска кампања (подстицана и финансирана споља?) сводила само на протежирање и уважавање онога Друштва судија које су основали "судије политичари", ражаловани отпадници једног система у одласку и надолазећих "интересџија", којима је до идеологије било стало колико до лањског снега…
Прочитајте и:
Дајемо на знање српској јавности ( а она нека шири даље, поготово на Запад) да је прво Друштво судија Србије основано далеке 1990/91.године.
– Била је идеја да се стварно окупи крем људи из правосуђа, али не да буду нека испостава политике и партијских интереса, него званично Удружење у коме ће се судије борити за јачање како позиције правосуђа у земљи, тако и што непристасније и независније улоге свакога запосленог у правосуђу Србије – децидиран је један од оснивача овог Друштва судија Србије, познати бивши судија и председник једног од судова из београдске Палате Правде. – Били смо регистровани званично и све је урађено на најлегалнији начин. Идеја је била, да сви београдски судови имају своје представнике у највишим телима друштва. Хтели смо да снагом већ стечених судијских ауторитета помогнемо осталим колегама из редова судија, да не дођу у искушења порока и тиме укаљају нашу итекако битну друштвену функцију! А, не као они после, нас… Које, да се ја питам, знате где би многи завршили… Бар половина "цењених колега"…
Први председник ПРВОГ Друштва судија изабран је на Оснивачкој скупштини судија, био је Владан Вукчевић (одавно је напустио суд и сада је веома цењени адвокат) из ондашњег Окружног суда. Избор првог међу једнакима није био тежак, јер су за њега сви имали само речи хвале:
– Владан је био врхунски судија, врстан познавалац права, одличан и чврст карактер и господин за пример – наставља евоцирање сећања на тај период у српском правосуђу саговорник Ембарга.
– Вукчевић је иначе из познате породице у којој је отац Јова, мислим био тада председник Уставног суда… И одмах су се јавиле реакције званичних власти. Мислим да је тада био министар правде извесни Тодоровић, који је запретио нама, београдским судијама "како ће довести пун аутобус судија из Лесковца,Врања" да се реши нас "непослушних"… Председништво је донело одлуку да се министру званично одговори, како доликује носиоцима судијских функција. Да га буквално "испљујемо за оно што је изјавио"!? Направили смо тезе, али је било спорења на који начин да се то саопшти јавности? Онда се јавио Зденко Томановић (у то време је био судија) говорећи, како ће он то пласирати на најбољи начин, мислим да је рекао у Политици…
Саговорник Ембарга, који је од својих колега био изабран за председника Скупштине Друштва судија, нерадо прича и о неким сопственим лошим искуствима из тог периода, када је власт схватила да има посла са самосвесним, апсолутно самосталним и независним београдским судијама:
– Исте ноћи ја добијам позив да се јавим хитно на војну вежбу!? Све је урађено са намером да се искомпромитујем… И наравно да сам се јавио и био сам ван суднице наредна три месеца.
Међутим, ћути о томе, како и на који начин се сасвим минимизирала њихова улога у друштву, посебно у правосуђу? Али, са приметном горчином говори о неким својим бившим колегама, који, по њему, не заслужују да уђу у судницу, а камо ли да некоме суде, а који су касније њихову идеју окренули скоро за 180 степени:
– Многи су тих деведесетих заслужили да буду најурени из судова, а богами неки и да буду ухапшени!? Почели су да раде на личној промоцији, да се баве политиком, да са адвокатима узимају паре, и да на чело судова гурају оне који то никако нису заслужили! Не може председник суда да буде парничар! То никако. Правосудни систем је раније био чист, судије су држале до себе. Сви смо знали ко је у Врховном "Лепа" и како су се неке ствари одрађивале… Вида је, верујем поштен судија, али која је наједном почела да живи у облацима, да пати од неке висине… Рецимо, Душан Слијепчевић је изузетан судија, неприкосновен и недодирљив, док смо знали ко је и какав Зоран Ивошевић, па ти млади, попут Омера Хаџиомеровића, Мајића,Трешњева, Горана Чавлине… Неки су се, после смене власти 5. Октобра 2000. почели јавно сеирити, попут бившег колеге Шере Тодоровића…
Додаје и то, како су га пре формирања овог другог Друштва судија "судије политичари", противници режима Слободана Милошевића "јурили" да потпише сагласност да одобрава формирање новог друштва, али под истим именом, под којим су они већ били регистровани!? Нису им правили проблеме, а могли су. Али, одмах су схватили са каквим циљем се формира ново Друштво судија и ко им даје "ветар у леђа":
– Одмах се знало, да се у све то умешао страни фактор. Зна се ко је одлазио стално на нека студијска путовања, семинаре, трибине и неке полузваничне сеансе по белом свету. Зашто не рећи, да је и ова садашња "вечита" председница Друштва судија имала директну и отворену подршку неких страних амбасада и да је можда то био пресудни фактор у њеној каријери… Иначе, нико је не памти као неког врсног судију…Мислим да је била у Петом суду…