КО ЈЕ БИО ТИБОР ЦЕРНА, ХЕРОЈ СА КОШАРА: "Не могу да оставим другове, ако ми је суђено вратићу се, ако није нећу!"

Волео је живот, другове, обожавао да свира клавијатуре и иде на пецање. У паклу карауле Кошаре 1999. момак који ни килажу за војску није имао јуначки је на данашњи дан дао живот за отаџбину, јер другачије није умео.

Мршавко од 55 кила, танак попут највитије брезе, решио је, међутим, да одужи дуг отаџбини. На прегледу су му папиролошки додали два килограма да би те 1998. могао да обуче маслинастозелену униформу.

Тибор Церна није имао ни пуних 20 година када је у јуну отишао да служи домовини. Жив се није вратио.

– Тибор је мој најбољи друг из детињства. Најлепше тренутке провео сам с њим. И још док смо били клинци, могао си да се ослониш на њега. Били смо тинејџери када смо ноћу одлазили на пецање. Једном приликом, мислим да је то било 1996. године на Огњену Марију, узели смо штапове и отишли на Дунав, недалеко од чуварнице код Ковилова. Почело је невреме, киша, олуја, у дрво близу нас ударио је гром. Мени се од логорске ватре запалио раднички мантил који је колико-толико требало да ме заштити од кише. У моменту сам постао буктиња. Тиби је толико био прибран, скочио је. Ни сам не знам како је свукао мантил с мене. Ево, ови ожиљци на руци су ми од тих опекотина тада. Кад га видиш, 55 кила, мршав, ретка плава косица, међутим, још као дечак је имао херца - присећа се Владимир Туцовић.

Влада тек данас, каже, схвата каква је Тибор величина био. Не само да је у тешким ситуацијама увек изналазио решење него то никада није било на штету другога.

– Кад смо били у проблемима, понашао се зрело, тек сада, када га више нема, схватам колика је људина био. Никада није радио на штету другога. Па замислите какав је карактер и као дечак био када никада ништа лоше није говорио о некоме ко није ту. Пун живота, али мирољубив, увек за то да се све реши разговором, мирним путем. Гледао је своја посла и своје пријатеље. Пропушио је у седмом разреду и био је, рекао бих, бунтовник с мозгом! - истакао је Владимир.

Тибор је свирао клавијатуре, имао је свој бенд с којим је средином деведесетих наступао по београдским кафанама и сплавовима. Брат га је возио, а Влада ноћи и ноћи преседео за кафанским столом правећи друштво другу док свира. Млади Церна је волео живот и желео је да што пред оде у војску, да и ту обавезу заврши. После тога требало је да се пресели у Дебељачу, где су му се родитељи раније одселили и направили кућу, да се ожени и са оцем започне посао у ауто-радионици јер је завршио за аутолимара.

– Пошто сам млађи од њега годину дана, кажем му: "Хајде, сачекај ме да идемо заједно у војску." Није хтео. Хтео је да одужи дуг отаџбини и да се врати, да се ожени, оснује породицу и да свира. Последњи пут смо се видели у Дебељачи код његових. Договорили смо се да му будем кум на венчању. Тако смо се и растали. Његов отац Јожика испратио ме је речима: "Ајде, куме, да се у здрављу видимо." - испричао је Владимир.

Тиборов друг Слободан: Највећи Србин кога сам познавао био је Мађар!

Ту му реч застаје у грлу, а Тиборов брат Роберт, онако, као успут, окреће на неке ведрије успомене:

– Обожавао је Тому Здравковића, из неких посебних разлога најдража песма му је била "Јелена". Викендом маторци оду у Дебељачу, дође друштво, укључимо озвучење. Отворимо све прозоре да стакла не попуцају, а онда и комшилук почне да наручује песме.

Чврсти момци

Тибор је увек био пун енергије. Више је, чини ми се, времена провео на бајсу него ходајући, додаје друг Бобан, који се с њим последњи пут видео 1998.

– Последњи пут видели смо се на мом испраћају 1998. године. Он, Влада, мој отац и ја изашли смо последњи из кафане, поздравили смо се не слутећи да се више нећемо срести. Много је волео своје пријатеље, био им је посвећен, имао је то нешто витешко у себи. Данас, када враћам филм, могу да кажем само једно: највећи Србин кога сам познавао био је Мађар!

Тиборов друг Никола је, каже, одрастао у кући породице Церна. Прве журке, прве љубави… Та једна соба у бившем стану Катице и Јожефа Церне. Кад би њени зидови проговорили…

– Од кад знамо за себе, знамо за фамилију Церна. Одрасли смо у њиховој кући, одмалена се дружили с Тибором и Робертом. Одрастали смо у време када се врата нису закључавала. Било је то друштво од нас десетак. Прве журке, прва заљубљивања догодила су се у њиховој кући. Родитељи им викендом оду у село, гајба празна, само с прозора звизнемо једни другима, није нам било тешко да се организујемо. Отац им је радио по иностранству, први видео-рекордер су имали у насељу, одемо па гледамо филмове. Имали су први BMX бицикл у Ковилову. Сви смо тај бицикл возили, ко је колико хтео. Били смо као једна породица. Ниједном се нисмо посвађали – прича Никола.

Он је био мобилисан током бомбардовања, и не само он из краја. Много је деце из овог дела Београда завршило на Космету 1999.

– Ми момци с периферије смо посебно чврсти. Било нас је по свим ратиштима, Вуковар, Книн… Доста младих из овог краја је било на Косову и Метохији током бомбардовања. То су углавном деца из радничких породица која су стала у одбрану своје земље. Моја мајка је, када су дошли да ми уруче позив за мобилизацију, на питање да ли сам код куће, рекла: "Да, ево ту је, спава." Ја данас не бих имао образа да запалим Тибију свећу да сам избегао мобилизацију, да сам се крио као што су се многи крили - рекао је Никола.

Успомене на дечачке авантуре смењују туробна, тешка сећања. Тибор је у јуну отишао у војску, у новембру је дошао на одсуство. Није то више био онај Тиби, каже брат.

– Променио се. Црни подочњаци, коса се проредила, физички је пропао, а у глави, рекао бих, пресазрео. Није више био онај безбрижни дечачић. Остао је чиста душа, али се видело да га је оно што је тамо доживео изменило за цео живот. Постао је затворена књига. Није хтео ни клавијатуре у руке да узме. "Свираћемо кад се вратим", говорио ми је.

Породица је хтела да га премести, да нађу везу да га извуку с Космета, али Тибор није хтео ни да прича о томе.

– Није хтео ни да чује. Само ми је рекао: "Знаш какве другаре доле имам, не могу да их оставим! Ако ми је суђено, вратићу се, ако није, нећу." Убрзо је отишао. После тога смо се чули неколико пута и онда више није било гласа од њега.

Црвена марама

Тибор Церна није хтео да пристане да преко везе пређе на неко безбедније место, већ је до краја остао веран својим друговима, саборцима. Као што је остајао веран и својим другарима у Ковилову. Од њега се ништа друго и није очекивало.

Носио је црвену мараму којом је хемијском оловком исцртао четири слова С и испод написао "Церна". Та црвена марама везана око руке била је знак распознавања међу војском, носили су је само они који су током бомбардовања ратовали на Космету.

– Био је везан за мене до пете године, а онда се осамосталио. Све је одједном могао и желео да уради сам. Када је кренуо у први разред, био је уплашен, питао ме је: "Мама, шта ће ми радити тамо?" Други дан ми је рекао: "Идем сам" – прича Катица Церна.

У средњој школи је, каже мајка, себи зацртао просек 3,00 и тако је и било. Није видео сврху да буде одличан ђак.

– Завршио је средњу ГСП школу, за аутолимара. Говорио је да му не треба одличан успех да би био добар мајстор. Рекао ми је: "Катице, немој да се нервираш, ја ћу завршити са 3,00" и тако је и било. Био је тврдоглав. Шта науми, то и оствари, можеш да га одговараш колико хоћеш, он ће истерати своје. Крену он и брат да препливавају рукавац на Дунаву. Брат дође до пола и врати се, он преплива и после му каже: "Кад си имао снаге од пола да се вратиш назад, имао би и да препливаш на другу страну."

Имао је храбрости да се упути у неизвесност, али и да буде доследан и одговоран.

Та нека Тиборова непресушна енергија и харизма осећала се на сваком кораку, па и на пецању.

– Пецају он и брат. Тиби извлачи бабушку за бабушком, брат ништа. Помери се он неколико метара даље да уступи брату место, поново он вади рибу за рибом, брат слабо – враћа успомене мајка.

Био је, каже, јако емотиван. Прву љубав је једва преболео.

– Ја покушавам да га утешим, а он ми каже: "Пусти ме недељу дана." И заиста, после недељу дана се подигао, наставио даље. Волео је свирке. Оде у кафану, свира, заради 300 марака, то исто вече пређе у другу кафану, потроши 200 марака. Грдим га, он ми каже: "Док има кафана, биће и пара." Кад смо му купили прве звучнике, спавао је с њима. Обожавао је клавијатуре. Најпре смо му као дечачићу купили клавијатуре играчку, касније праве. Био је самоук и имао је слуха. Док је био мали, ја му певам песмицу, он погађа интонацију и ноте.

Тибор је прву тезгу имао у ресторану у Ковилову 1991. године.

– Каже ми: "Мама, мораш да дођеш, да направиш штимунг. Ти ми даш кеш, ја ти сутра вратим." Било такво време, није се имало пара. Ја понесем чек да платим вечеру, а кешом частим музику. Направи се атмосфера, лепо они то вече зараде и сутрадан ми врати паре. - прича Катица.

Млађи Церна је, као и његов брат, много волео своје другаре, толико се идентификовао с њима да је често знао да пита мајку да ли може да постане Пироћанац јер су му неки од најбољих другова у Ковилову били пореклом из пиротског краја. Онда је малени Мађар пожелео и да се крсти.

– Хтео је да буде крштен као и његови другари. Ми смо атеисти, али сам га крстила из шале, на Ђурђевдан, на слави код наших рођака. Имао је осам година када га је православни свештеник крстио -  испричала је Катица.

Смех у рову

Био је мршавко, танано момче, а намерачио се да иде у војску. Знајући га, нико није могао да га спречи у томе! Чак ни чињеница да није имао килажу за маслинастозелену униформу. Наиме, када је дошао на преглед за пријаву у војску, имао је само 55 килограма. Морали су, каже мајка, кроз папире да му додају две киле како би уопште испунио услов. Био је најпре у Нишу у ауто-јединици, да би га касније пребацили у Пећ. После тога више ништа неће бити исто.

– Када је, у новембру, дошао на одсуство, уопште није био исти човек кога смо испратили. Исцрпљен, тамни подочњаци. Касније ми је један његов друг, такође Мађар, причао да је и у најтежим моментима имао духа. Седам дана су били у рову. Један друг плаче, други се тресе, доживео нервни слом. Сви згрчени, сагнути у рову, туку минобацачи са свих страна. У неком моменту Тиби нешто лупи, сви почну да се смеју. Овај што је плакао, плаче и смеје се, овај што се тресао, сад још више дрхти од смеха. Знао је напамет реплике из домаћих филмова и често је њима забављао другаре и нас у кући – говори Катица Церна.

Када је дошао на одсуство, рекла му је: "Синко, не иди назад. Наћи ћу ти везу да те пребаце негде другде."

– Он ми је одговорио: "Знам ја да ти и ормар можеш да спакујеш у теглу џема, али нема силе да се не вратим." Мислим да га је све то што је 1998. видео доле подстакло да се врати и брани отаџбину.

Крајем априла 1999, албански терористи с копна и НАТО авијација из ваздуха урнишу караулу Кошаре. Тибор с друговима дане проводи у рову. Снајпер туче из терористичких гнезда. Био је 27. април када Церна решава да прекине агонију. Устаје из рова да открије снајперисту, свесно постаје мета и јуначки гине. За другове, своје саборце.

ПОЧЕЛЕ ПРИПРЕМЕ ЗА СПОМЕН-ПЛОЧУ У КОВИЛОВУ

Вукашин Живић, мештанин Ковилова који је на челу Иницијативног одбора за подизање спомен-плоче Тибору Церни, каже да је ова иницијатива потекла почетком године, кад се још није знало да ће хероју с Кошара бити подигнут споменик у Дебељачи.

– Не знајући да држава спрема откривање споменика малом Тибију у Дебељачи, ми мештани Ковилова организовали смо се, повели иницијативу да му овде у насељу у којем је одрастао подигнемо спомен-обележје, плочу као знак захвалности и сећања не момчића који је овде одрастао и кога смо сви волели, а који је целу Србију задужио својом херојском смрћу. Ми смо 15. маја на збору грађана покренули иницијативу да се овде подигне спомен-плоча. Већ смо ушли у процедуру, најпре смо добили дозволу родитеља, ПКБ је вербално потврдио да ће одобрити, јер је ово овде у Ковилову њихово земљиште, а онда идемо и до релевантних градских секретаријата и служби. Тибор Церна је наше дете и одавно је требало ово урадити – каже Живић.