ИСПОВЕСТ БОГДАНА, РАЊЕНОГ ДЕЧАКА СА БИСТРИЦЕ "Преживео сам, али ја сам данас један тужан човек"
Пре тачно 18 година, на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи непознати нападачи су из аутоматског оружја пуцали на српску децу која су се купала у реци.
Богдан Букумирић је 13. августа 2003. године као петнаестогодишњак преживео напад на Бистрици у Гораждевцу. Лекари су му давали само четири одсто шансе да преживи, али он је победио. Данас, 18 година касније, он је супруг и отац. Не осећа потребу за осветом, али живи за дан када ће починиоци да буду пронађени и кажњени.
ПРАВДА ЗА СРБЕ - МИСАОНА ИМЕНИЦА: Породице прогнаних и убијених огорчене, нико није одговарао за злочин над српском децом
"Злочин у Гораждевцу не сме и НЕЋЕ бити заборављен" Огласио се Петковић поводом годишњице од убиства српске деце на Косову
ДРАГИЦА ИДЕ НА ЛЕЧЕЊЕ: Пресрећна због данашње пресуде али и у СТРАХУ да јој поново не ОБИЈУ СТАН
Пре тачно 18 година, на реци Бистрици у Гораждевцу код Пећи непознати нападачи су из аутоматског оружја пуцали на српску децу која су се купала у реци. Убијени су - Иван Јововић и Пантелија Дакић, а тешко су рањени - Ђорђе Угреновић Марко Богићевић, Богдан Букумирић и Драгана Србљак.
За овај злочин нико није одговарао, починиоци нису пронађени ни након 18 година, а Еулекса је 2011. године обуставио истрагу "због недостатка доказа".
Тог 13. августа Богдан Букумирић задобио је седам прострелних рана. Остао је без слезине и дела лобање. Лекари су му дали само четири одсто шансе да преживи, ипак успео је.
- Ја сам наставио свој живот, оженио сам се 2014. остварио сам се као родитељ, имам две ћеркице - Николију и Анђелу које су ми највећи успех у животу. Оне ми дају снагу да наставим даље, не дозвољавају ми да клонем духом. Због њих позитивно размишљам, и не осећам потребу за осветом. Али, са друге стране ја сам један тужан човек зато што 18 година чекам позив из Међународне заједнице током којег ће ми рећи да је неко приведен, да ће коначно да изађе пред суд да му се суди за злодела која је урадио. Моје ране и ране породица погинулих то заслужују - овим речима започиње своју причу за РТС Богдан.
Прво сећање на 13. август му је пуцњава из околне шуме и Панта који пада поред њега.
- Као и сваког дана, кренуо сам са друговима на реку да се купамо јер базен у селу није постојао. Ушао сам у воду која је била неубичајно хладна за август. Направио сам пар кругова и врло брзо изашао из реке. Био сам поред Панте када су запуцали, окренуо сам се ка њему и видео да пада на земљу. У том моменту су ме три метка погодила у грудни кош са леве бочне стране, још два изнад грудног коша и један у стомак. Више нисам могао да стојим на ногама и док сам падао, седми метак ме је погодио са десне стране главе, а осми ми је окрзнуо леву ногу - присећа се Богдан тренутка напада.
Након пуцњаве завладао је метеж, јауци и плач чули су се с обале реке, трагови крви на разбацаној одећи и обући. Недуго затим огласиле су се и сирене. Узнемирени мештани одводе повређену децу у италијанску базу Кфора у Гораждевцу, а затим у сеоску амбуланту где им се указује прва помоћ.
- Три пута су ми лекари превијали главу, три пута сам завој скидао и рукама стискао ране, онако у бунилу сам мислио да ћу притиском макар мало ублажити бол који сам осећао. Докторка која нас је примила, свесна да нема услова за наше даље лечење, замолила је Кфор да нас отпрати до њихове болнице у граду, али они су то одбили са образложењем да није безбедно да се крећу са српским таблицама - описује Богдан.