Рат будућности је већ почео: Како Америка покушава да сустигне руско и кинеско хиперсонично оружје

Хиперсонично оружје већ годинама важи за једну од најважнијих технологија будућег ратовања. Његова највећа предност није само огромна брзина, већ способност да при екстремним брзинама мења путању и отежава противнику да га открије, прати и пресретне.

Док Русија већ користи системе попут Кинжала и Циркона, а Кина убрзано развија сопствени арсенал, Сједињене Америчке Државе покушавају да сустигну конкуренте кроз више паралелних програма вредних милијарде долара. Неки од њих су близу оперативне употребе, док су други постали пример колико је развој хиперсоничног оружја сложен и скуп.

Шта се данас сматра правим хиперсоничним оружјем?

Честа је заблуда да је свака ракета која лети брже од пет маха аутоматски хиперсонично оружје. Многе балистичке ракете достижу такве брзине током лета, али се крећу унапред предвидивом путањом.

Савремено хиперсонично оружје разликује се по томе што може да маневрише при хиперсоничним брзинама. Управо та способност отежава рад радарима и системима противваздушне одбране, јер се путања пројектила не може лако предвидети.

Дарк Еагле - најближи оперативни амерички хиперсонични систем

Најнапреднији амерички програм тренутно је Дарк Еагле, односно Лонг-Ранге Hypersonic Weapon (LRHW).

Систем користи такозвани боост-глиде концепт. Након лансирања, ракета подиже хиперсонично клизно тело на потребну висину и брзину, а затим се оно одваја и наставља лет према циљу маневришући брзином већом од пет маха.

Домет система процењује се на више од 2.700 километара, што омогућава гађање командних центара, радарских положаја, противваздушних система и других циљева високе вредности дубоко иза непријатељских линија.

Иако је програм годинама каснио због техничких проблема и неуспешних тестова, Дарк Еагле се данас сматра америчким хиперсоничним оружјем које је најближе пуној оперативној употреби.

Цонвентионал Промпт Стрике - морнарички одговор на хиперсоничну претњу

Америчка морнарица развија сличну технологију кроз програм Цонвентионал Промпт Стрике (ЦПС).

Попут Дарк Еагле-а, ЦПС користи заједничко хиперсонично клизно тело Ц-ХГБ, али је намењен бродовима и подморницама. Планирано је његово распоређивање на разарачима класе Zumwalt и подморницама класе Виргиниа.

Пентагон овај систем види као важан елемент будуће стратегије у Индо-Пацифику, где би америчке поморске снаге морале да делују против циљева заштићених сложеним кинеским системима одбране.

ХАЦМ – америчка хиперсонична ракета која лети уз помоћ скремџет мотора

За разлику од Дарк Еагле-а и ЦПС-а, ХАЦМ (Hypersonic Attack Цруисе Missile) користи скремџет мотор.

То значи да ракета одржава хиперсоничну брзину током лета кроз атмосферу захваљујући ваздушно-дисајном погону, уместо да се ослања само на почетно убрзање ракетним мотором.

Програм развијају компаније RTX и Northrop Grumman, а америчко Ратно ваздухопловство га сматра једним од кључних пројеката будућности.

Предност ХАЦМ-а је мања величина, што омогућава интеграцију на различите типове авиона, од бомбардера до ловачких платформи.

ARRW - пројекат који је требало да буде први

АГМ-183 ARRW (Air-launched Рапид Респонсе Weapon) замишљен је као прво оперативно америчко хиперсонично оружје лансирано из ваздуха.

Међутим, низ неуспешних тестирања, техничких проблема и кашњења довео је до тога да програм изгуби приоритет, док је фокус пребачен на ХАЦМ.

Ипак, искуства стечена током развоја ARRW-a и даље представљају важан извор података за наредну генерацију америчког хиперсоничног наоружања.

Ц-ХГБ – технологија која повезује више програма

Common Hypersonic Глиде Body (Ц-ХГБ) представља заједничку основу за више америчких хиперсоничних система.

Користе га и Дарк Еагле и ЦПС, што Пентагону омогућава да смањи трошкове развоја и убрза производњу.

Највећи изазови остају термичка заштита, прецизно навођење и могућност серијске производње довољне за потребе војске.

ХАЛО, Мако и Блацкбеард – нова генерација пројеката

Америчка морнарица је првобитно развијала ХАЛО као хиперсонично противбродско оружје, али је програм променио правац због високих трошкова и техничких ризика.

Истовремено, индустрија ради на мањим и практичнијим решењима.

Лоцкхеед Мартин развија пројекат Мако, компактну хиперсоничну ракету намењену различитим типовима борбених авиона, укључујући Ф-35, Ф-22 и Ф-15.

Посебну пажњу привлачи и Блацкбеард, пројекат компаније Цастелион, који би америчкој морнаричкој авијацији могао да обезбеди релативно јефтиније хиперсонично оружје за дејство против циљева у Пацифику.

HAWC, MOHAWC и Mayhem – технологије за будућност

Поред оперативних програма, Пентагон улаже велика средства у експерименталне пројекте.

HAWC и MOHAWC развијају технологије за хиперсоничне крстареће ракете са скремџет погоном, док су ТБГ и ОпФирес служили као платформе за развој нових клизних тела и ракетних система.

Један од најамбициознијих пројеката је Mayhem, будући хиперсонични ваздушно-дисајни систем који би могао да носи сензоре, извиђачку опрему или ударне пакете и представља корак ка наредној генерацији хиперсоничних летелица.

Да ли САД сустижу Русију и Кину?

После година кашњења, неуспешних тестова и отказаних програма, Сједињене Америчке Државе постепено граде оперативне хиперсоничне капацитете.

Дарк Еагле и ЦПС представљају основу копнене и морнаричке компоненте, ХАЦМ би могао да постане главно ваздушно хиперсонично оружје, док нови пројекти попут Мако-а и Блацкбеард-а показују тежњу ка мањим, јефтинијим и бројнијим ракетама.

Иако Русија и Кина тренутно имају одређену предност у оперативном распоређивању, аналитичари сматрају да ће се хиперсонични јаз временом смањивати. Амерички војно-индустријски комплекс располаже огромним финансијским, технолошким и производним капацитетима, што Пентагону даје могућност да неуспешне пројекте претвори у темеље наредне генерације оружја.

Због тога крајњи циљ Вашингтона није само достизање конкурената, већ изградња широког и дугорочно одрживог хиперсоничног арсенала који може да одговори на изазове будућих сукоба.

Србија Данас/Лука Стојановић