МРТВО ТЕЛО МАЈКЕ ЛЕЖАЛО ПОРЕД ГЛУВОНЕМОГ ДЕТЕТА: Потресна исповест породице, која живи испод моста
Тело жене је било у фази распадања, пацови су већ почели да је једу.
- Време је било топло, тело се напољу распадало, а људи су туда пролазили. Моја унука је гледала мајку и стално плакала - прича Мемедовска
Шездесетогодишња Севдија Мемедовска, која са болесним супругом и сином Назимом живи у склепаној дашчари испод моста близу скопског Сајма, ноћу не може ока да склопи. Чува своју трогодишњу глувонему унуку Мерсиду, страхујући да је не изуједају гладни пацови, који без страха од људи вршљају по овој уџерици.
– Собица је пуна црних пацова. Страх ме је да унуку преко ноћи не изуједају. Дете једне ромске породице, која живи мало даље од нас, пацови су толико изуједали да је сво било у крви – каже Севдија Мемедовска.
Јуче је током посете новинара мала Мерсида је спавала. Иако је био дан, њена баба Севдија је седела поред ње на кревету страхујући од пацова.
Њој су још увек пред очима слике хорора који су преживели почетком јуна ове године, када је умрла њихова снајка, српска држављанка, Весна Станковић (35). Њено мртво тело, у фази распадања лежало је ту, напољу, испред њихове страћаре, у центру Скопља. Упркос свим вапајима њене свекрве Севдије Мемедосвке и једне невладине организације упућеним надлежним службама да дођу и однесу тело, нико то није хтео да уради.
Мртву, глувонему снајку Весну Станковић, 6. јуна је пронашла њена свекрва Севдије. Одмах је почела свуда да се јавља, али нико није долазио по тело несрећне жене које је скоро три дана стајало испред импровизоване кућице испод моста који повезује Скопски сајам и насеље Аеродром, преко кога свакодневно пролази пуно возила, људи и деце. Тело жене је било у фази распадања, пацови су већ полечили да је једу, а због топлог времена наоколо се ширио непријатан мирис смрти.
– Нашла сам је мртву на столици рано ујутро. Нико није хтео да дође, ни из погребног предузећа, ни из Социјалне службе. Време је било топло, тело се напољу распадало, а људи су туда пролазили. Моја унука је гледала мајку и стално плакала. Нисмо могли да је сахранимо јер ни тада, као ни сада немамо новца, прича њена свекрва Севдија Мемедосвска.
Тек када се ова морбидна прича појавила у медијима, дошли су људи из погребног предузећа Бутел и однели је у капелу, али уз претњу да је неће сахранити све док њена породица, који су бескућници, не подмире трошкове сахране!
Весна је, на крају, ипак сахрањена, али у Србији. Њен ујак је са ћерком и сином дошао из Ћуприје по тело, одвезли је у Србију и тамо сахранили.
Породица Мемедовски више од 35 година живи у Скопљу, а испод моста, у склепаној дашчари око три године. Они су бескућници, а преживљавају од скромне социјалне помоћи и сакупљања пластичних флаша. Сада то ради само син Назим, јер су његови родитељи болесни. Мајка Севдије је преживела мождани удар, а отац треба на операцију киле, али за то немају пара.
И док Назим обилази контејнере, његову трогодишњу глувонему ћерку Мерсиду, из невенчаног брака са покојном Весном Станковић, чува његова мајка Севдије и болесни отац.
Мала Мерсида нема никакве документе. Рођена је као ванбрачно дете. У болничкој листи је заведена као Станковић, по презимену покојне мајке Весне. Иако је њен отац Назим у болници признао као своју, за малу Мерсиду нису могли да изваде документе и да је уведу у систем рођених. За извод из матичне књиге рођених било им је потребно српско држављанство мајке, које нису могли да добију јер су се у Амбасади Србије у Скопљу, како каже Севдије, стално правдали да немају материјала за израду, а од оца Назима су тражили ДНК тест, за који он није имо пара да плати.
Породица Мемедосвки од државе тражи да их негде сместе и помогну око вађења докумената за малу Мерсиду, која за неколико година треба да крене у школу и научи знаковни језик за глувонеме.
Баба Севдија каже да су их јуче, пре нашег доласка, посетили социјални радници који су хтели да девојчицу одведу у Дом за незбринуту децу.
– Срце ми се цепа што Мерсида не чује наше речи. Ја бих је радо тамо дала, да научни знаковни језик, да се описмени. Ми смо стари и једнога дана ћемо умрети, а она треба да живи, али ме је страх да је више никада нећу видети – кроз сузе вели њена бака Севдије.