ОВАКО САМ ПРЕЖИВЕО ЗАСЕДУ ХАМАСОВИХ ТЕРОРИСТА: Спасило ме јунаштво мојих војника

Божијом вољом и својом храброшћу, а можда је било и обрнуто, ишчупали су ме из руку муџахедина. Терориста из палестинског Хамаса. Било је то на Свету Петку 27. октобра 1994. године на Великој Плазеници.

Три дана раније преузео сам команду над Борбеном групом Криж, која је имала задатак да спријечи да (вишеструко надмоћнији) муслимани, који су били у снажној офанзиви из правца Бугојна на Купрешку висораван, отимали нам положај по положај и наносили велике губитке, заузму Велику Плазеницу и мојој бригади, која је бранила Купрес, Равно, Вуковско, Рилић и Малован, пресјеку одступницу према Шипову.

Првог дана, само сат након што сам преузео командну дужност од капетана Мирка Марића, прва битка и прва жртва. Одбили смо снажан напад муслиманске пјешадије, сачували Демировац (1765), највишу коту на планини и купрешком ратишту али изгубили Милана Рудића.

Сљедећег дана у пријеподневним сатима мојих 13 војника, које је предводио Предраг Трифуновић, на врху Демировца одмијенила је једна чета из састава Прве бањалучке противоклопне бригаде. Предвече, Бањалучани су напустили планину. Уз образложење да у Растичеву, селу испод планине, њихови саборци пеку четири овце па иду да им помогну. Штета да овце остану непоједене а бањалучко Нектар пиво непопијено. Рат је рат, али је печење печење.

Одјурио сам у Купрес, да интервенишем и спријечим катастрофу. У команди затичем команданта Другог крајишког корпуса генерала Грују Борића, команданта своје Седме купрешке бригаде потпуковника Божидара Ракића и команданта бањалучке бригаде Ратка Бундала. Молио сам и кумио да спријече повлачење Бањалучана са највише коте на ратишту, псовао и пријетио, али узалуд.

-Марићу, пусти људе нека се провеселе. А ако Турци ноћас запосједну врх планине, послаћемо сутра двије, ако треба и три чете, да то помлате.

Као утјеху, команданти ми великодушно нуде да са њима вечерам и да се не секирам. Очајан, псујем им комунистичку мајку, оптужујем да издају Купрес и кажем мом возачу Драгану Кнежићу да вози на Плазеницу. У неизвјесну ноћ.

На Плазеници магла као тијесто. Драган и ја молимо бога да нас на путу не дочекају муслимани. Забринута вијска ме дочекује будна. Нико не спава.

У рану зору са групом својих извиђача, јутеловаца, покушао сам да се привучем нашим јуче напуштеним рововима на врху Демировца. Комшије муслимани су нам приредили добродошлицу. Из митраљеза.

Поподне Бањалучани поново долазе на планину и заузимају положај наспрам муслимана, на ивици шуме. Они на падинама Демировца, ми на Крижу а између нас скоро километар празног простора. Пола ливада, пола шума. Могу муслимани, посебно кад падне ноћ, и Бањалучанима и нама мирно ушетати иза леђа и питати нас како волимо да нас бију. Да ли из правца Бугојна, из правца Растичева, или са обе стране.

Да се то не би догодило, шаљем Предрага Трифуновића, који је из Растичева и одлично познаје терен, да Бањалучанима пренесе поруку: да се развучемо једни према другима и затворимо празан простор. Мјесто сусрета: највише дрво изнад мање удолине која се с врха Демировца пружа према нама. Предраг се враћа и каже: Бањалучани пристали. Знак распознавања: са наше стране три, са њихове два звиждука.

Да би стигли до шуме у којој су муслимани, морамо да пређемо неколико стотина метара преко ливаде, на којој нема заклона.
Нема оног ко је у рату према непријатељу ишао преко брисаног простора, а није размишљао о томе да га (можда) све вријеме неко држи на нишану. И ишчекивао када ће да одјекне кобни пуцањ.

За три године научио сам да те мисли потискујем и „заваравам“ самог себе, да за то вријеме размишљам о сасвим десетим стварима. Једини начин да се човјек сачува од страха и лудила. Срећом, у шуму улазимо без проблема. Почињем са размјештањем људства. На сваких 20 метара остављам по два човјека.

Убрзо је искрснуо очекивани проблем. Како пронаћи дрво код којег је заказан сусрет са Бањалучанима? Колико има до њега? Оно што се види кад се шума гледа са Крижа и дистанце од неколико стотина метара, не види се кад се уђе у шуму. Када сам процјенио да се налазимо близу договореног мјеста сусрета, крај мене је било остало још десетак војника. Рекао сам им да остану у ували, а ја сам кренуо напријед. Да нађем дрво. 
Корак по корак, спреман да запуцам.

Чим сам изашао из увале испред себе сам угледао мању зараван, са омањом ливадом. Пажњу сам усмјерио на онај други крај ливаде. Овај ближе мени нисам видио због ниског жбуња испред мене. Када сам прошао кроз жбуње нашао сам се лицем у лице са двојицом војника. Чучали су наслоњени уз дрво, један с једне, други с друге стране стабла. Са пушкама упереним у мене. Чули су да долазим и сачекали ме.

Културно с њихове стране. Стао сам. Да сам коракнуо још два-три корака пушке би нам се судариле. Нису ми наличили на борце ВРС. Затим примјетим још тројицу. Двојицу с десне, једног са лијеве стране. На седам-осам метара од мене. И они чуче, са пушкама на готовс. Ћуте и не помјерају се. Као мумије. Сви имају кратку црну браду, на главама црвене беретке, а на береткама нешто као позлаћене значке. Тен им таман као да су се јуче вратили са љетовања из Макарске.

Кроз главу ми је синуло да сам налетио на муџахедине, али збуњују ме црвене беретке. Њих су углавном носиле разне наше специјалне и „специјалне“ јединице. Муслимански специјалци носили су беретке зелене боје. Шта знам, можда су ипак Бањалучани. 
Јављам се: „Здраво момци“.

Они ћуте. Ни да трепну. Као да ме нису ни чули, ни видјели. Сад више не сумњам у чије друштво сам упао.
Када сам пошао на Плазеницу обукао сам униформу Милиције Крајине, коју ми је 1991. у Книну поклонио Милан Мартић. На глави некаква војничка капа слична качкету. На леђима ранац. У лијевом џепу од панталона, свеска у којој водим податке о јединици, записујем поједине догађаје. Можда ми баш она сад дође главе. Испод лијевог пазуха откочен пиштољ. Мозак ради као компјутер. Шта да радим а да преживим.

Видим да су и они затечени мојим доласком. Нисам се најавио ни писмом, ни разгледницом. Не знају људи шта да раде са мном. Закључио сам да ми је једини спас у причању и смирености. Баш зато што не разумију шта причам.

-Да ли сте ви Бањалучани? 

Јесу. Из Бејрута или Дамаска. Не мрдају. Али, из погледа видим да су изненађени мојим слободним понашањем. У том тренутку иза мене почињу да шушти лишће и крцкају гранчице. Неко ми прилази с леђа. Више људи. Опкољен сам. И вјероватно заробљен. По врату ми хладно. Очекујем ударац ножа. Размишљам како ће то да изгледа.

Помишљам, само да ме одмах не закољу. Ако ме поведу према Бугојну, па још ако ме не вежу, успјећу да побјегнем. Велика је стрмина, терен врлетан и шумовит. Не губим присебност. Немам кад.

Ови испред мене се не помјерају. Само стрељају очима и ћуте. Ладни ко шприцер. У глави скујем сљедећи план. Наставићу да причам, а онда ћу се изненада окренути, запуцати у ове иза себе и покушати да побјегнем. Њима неће бити лако да пуцају, јер ће погодити једни друге. Да их заварам, као знак предаје, спуштам цијев аутомата према земљи, али га чврсто држим десном руком, припремајући се за скок. 
-Па, добро момци, што ме зајебавате? Јесте ли из Бањалуке или нисте?

Само што сам то изговорио, мумија испред мене је погледала у правцу мумије лијево од мене, која је у том тренутку трзнула пушком и опалила. Бацио сам се назад. Метак ми је скинуо капу с главе. Скоком животиње која бјежи од клања грабио сам напријед. Очекујући кад ће ми неко ногом стати за врат.

Око мене је све трештало од паљбе. У три скока пребацио сам се преко оближње кладе, а онда направио колут преко велике стијене на коју сам налетио. Неко је трчао за мном. Како сам пао преко камена, тако сам се окренуо у намјери да пуцам у њега. Прије него што сам притиснуо окидач препознао сам Жељка Трифуновића. У сљедећих пола минута из истог правца су натрчали Лазар Кнежевић и Синиша Трифуновић.

Чуло се још неколико рафала, а онда је завладала тишина. Наредио сам да идемо назад, али ми је Жељко рекао: „Не можемо, нема Спајкуна“. Спајкуном смо звали Драгана Црногорца. По оцу Спаси.
-Зар је и он био са вама? 
-Јесте.

Неколико минута касније повлачимо се у увалу. Тамо затичемо и Драгана. Он је стигао другим путем.

Из лијевог длана ми тече крв. Кад сам се бацио на земљу ударио сам у некакав оштар камен или врж. Објашњавају ми шта се догодило.

Чим сам изашао из увале, Жељко ми је тихо довикнуо да сам кренуо превише лијево, да треба да се држим увале. Ја то нисам чуо. Он је прокоментарисао: „Оде Душан право на Турке. Идемо за њим“.

Са њим су пошли Драган Црногорац , Лазар Кнежевић и Синиша Трифуновић. Када су изашли на зараван, чули су да с неким разговарам. Од шибља нису видјели с ким, али су закључили да сам упао у клопку и вјероватно заробљен. Погледима су се споразумјели да крену напријед и покушају да ме извуку.

Муџахедине, који су били збуњени цијелим мојим лежерним наступом, додатно је збунила појава мојих војника, који су им прилазили слободно, а нису пуцали.

А уствари, било је само питање тренутка ко ће први запуцати.

Као моји омиљени јунаци Док Холидеј и браћа Вајат и Вирџил Ерп против Била Клантона и браће Меклари у обрачуну код ОК корала.

Драган Црногорац је запуцао први. Оног тренутка кад је муџахедин лијево од мене повукао окидач, већ је био погођен. Зато му је пушка „занијела“ и метак намијењен мени погодио моју капу. И други моји момци су очигледно били бржи на обарачу од незваних гостију из Палестине и Либана.

Сасули су рафале у муџахедине и кренули у повлачење, јер су поклопљени жестоком ватром других муслиманских војника, који су се налазили десно и лијево од ове петорице.

Колико се све муњевито одиграло довољно говори чињеница да је Драган у увалу дотрчао очајан, убјеђен да сам погинуо. Наиме, он је крајичком ока видио да падам, али не и да сам се извукао. Није имао кад да гледа. Имао је важнијег посла. Он се због тога и повукао касније од осталих.

Објашњава: „Нисам могао мртвог да те оставим“.

Ипак, тог дана увезали смо линију са Бањалучанима.

Наравно, ни овај дан није прошао без бјежања. За разлику од Драгана, Синише, Жељка и Лазе, који су прекршили моје наређење, кренули за мном да се боре, спасили ме мучења и сигурне смрти, неколико јунака је, чим је запуцало, побјегло према Крижу. И ухватило „муштулук“ да сам погинуо.

У оперативном дневнику Седмог муслиманског корпуса записано је да је тог дана на Демировцу теже рањен командант Првог батаљона 370. бригаде Хусо Сушић. О муџахединима ни ријечи.

На другим дијеловима купрешког ратишта било је мирније него претходних дана, утолико што муслимани данас нису нападали у таласима. Окршаји мањег интензитета вођени су на свих двадесет километара фронта, а најжешће је било у шуми изнад Купрешких врата, на Малом Стожеру и Врани, гдје су се водиле борбе прса у прса, у којима су и српски и муслимански борци исказивали одлучност и јунаштво.

Можда муслимани нападају слабије и због трагедије која им се догодила синоћ на Врани, када је једна наша граната из минобацача М 120 mm убила девет, а теже и лакше ранила 23 њихова борца.

У ноћ су двије војске ушле распоређене на фронту који се протезао правцем Расоје, кота 1514 – Гавранића солила, 1354 – Криж, 1313 – Демировац, 1765 – Јаме – Купрешка врата – Шабанова коса – Стожер, 1624 – Врана, 1757 – Виљичевац – Мрачај – 1150 – Велики Сивер.

Према Прозору, Томиславграду и Ливну, на линији Јечањ - Равашница - Равањско поље - Јаворов врх - Доњи Малован - Хрбљина, било је још увијек мирно. Тек за четири дана, напашће нас и Хрвати. И, према извјештају УНПРОФОРА, првог дана напада, 1. новембра, на нас сручити 3.600 артиљеријских пројектила, углавном из вишецјевних бацача ракета.

На фотографијама: 

1. Моји ратни другови (с лијева на десно: Душан Кнежић, Драган Спремо, ја, Жељко Трифуновић, Драган Црногорац, Трифун Шикић - Ђорђе Радић чучи.

2. Велика Плазеница, са својим највишим врхом Демировцем (поглед из правца Бугојна). У подножју планине види се чувена Титова вила у Копривници.

3. Поглед са Крижа на Демировац. У шуми на падинама Демировца јасно се види увала крај које сам упао у засједу.