Преминула бивша министарка Андреа Златар Виолић

Рођена Загрепчанка, након завршене класичне гимназије студирала је компаративну књижевност, филозофију и класичну филологију на Филозофском факултету у Загребу. Била је добитница Ректорове награде и боравила је на краћим стручним стипендијама у иностранству.

Године 1988. магистрирала је из области књижевности на теми Марулићеве "Давидијаде", а 1992. одбранила је докторску дисертацију на тему "Модели средњовековне аутобиографије: исповест и животопис". Године 1986. запослила се на Одељењу за компаративну књижевност Филозофског факултета у Загребу. Учествовала је на бројним научним скуповима из области историје и теорије књижевности.

Упоредо са научно-наставном делатношћу бавила се публицистиком, издавачком и уредничком делатношћу; најпре као уредница културе у „Студентском листу“ и на Омладинском радију (Радио 101), а потом и као уредница у часописима "Гордоган", "Вијенац" и "Зарез".

Ауторка је низа научних радова, као и књига "Истинито, лажно, измишљено. Огледи о фикционалности" (1989), "Марулићева Давидијада" (1991), "Аутобиографија у Хрватској" (1998), "Исповест и животопис" (2000), "Тело, текст, траума" (Загреб, Љевак, 2004) и "Простор града, простор културе, Загреб" (Наклада Љевак, 2008).

Била је чланица Друштва хрватских писаца и Хрватског П.Е.Н.-а. Добила је Орден витеза књижевности и уметности француске владе.

Као политичарка деловала је кроз странку ХНС. Министарка је постала 2011. године, а ту функцију обављала је до марта 2015. године, када је поднела оставку и вратила се факултетским обавезама. Међутим, само неколико месеци касније задобила је тешку телесну повреду. Приликом пада са висине у Трстеном повредила је ногу, а повреда је захтевала операцију, известио је тада „Јутарњи лист“.

"Дошли смо увече до Трстеног, распаковали се, дружили. Рано ујутро села сам на зидић терасе која нема ограду, слушала барке које долазе у луку, ослушкивала гласове првих рибара... У једном тренутку, након што ми је са ноге пала папуча, једноставно сам изгубила равнотежу и закотрљала се преко крова. Наравно, моја тежина свему томе сигурно је допринела, али срећна околност била је што сам пала на коси кров, а након тога на дивљу маслину која је ублажила мој пад. Страдао је ту и један мањи хибискус, а на крају сам завршила испод чемпреса на мекој земљи. То ме заправо спасило, јер да сам пала на бетон, не верујем да бисмо данас овде разговарале", испричала је наредне године у фебруару Златар Виолић у интервјуу за „Глобус“, у којем је говорила и о процесу опоравка, који је тада још био у току.

Србија Данас/Телеграф