Ватикан тврди да је ЦРНА ГОРА уствари СРПСКА ДРЖАВА!

Барски надбискуп већ 500 година носи титулу "примаса Србије" коју му је доделио Ватикан, а која је и даље на снази јер се Црна Гора сматра делом Србије!

Папа осуо "дрве и камење" по ријалити програмима и друштвеним мрежама

Папа Фрања први пут у Англиканској цркви (ФОТО)

Историјат Барске надбискупије сеже дубоко у прошлост, до доба династије Војислављевић која је из Дукље обновила јединствену Србију након њене пропасти после смрти цара Часлава Клонимировића. За време Немањића играла је важну улогу, а од XV века њени надбискупи се ките једном интересантном титулом за коју би многи "Дукљани" волели да не постоји.

Црна Гора победити мора! Око тога се, надамо се, сви слажемо, ту нема ништа спорно. Само, шта је Црна Гора?

Са једне стране су они који сматрају да је у питању национална држава, што имплицира да су Црногорци нација, а са друге стране су они, што у Србији што у Црној Гори, који сматрају да је у питању држава једног посебног дела српског народа, врло посебног дела али и даље дела српског народа.

Ватикан замрзнуо више од два милиона евра сумњивог новца

Срби су народ који једним добрим делом верује да постоји нека велика завера Ватикана која је усмерена против њих, завера која се протеже током хиљадугодишњег периода, у коме учествују не само на стотине римских папа већ и практично сваки кардинал, надбискуп, бискуп и свештеник, и верују да сви они већ хиљаду година чувају тајну од нас и да нам скривено раде о глави.

На страну реалност такве тврдње, ево нечега што је у приличној мери оповргава. Заправо, ево нечега што на “српску” страну у горепоменутом спору око Црне Горе ставља најнеочекиванијег играча - Ватикан.

Барска надбискупија првобитно је основана као бискупија у IX столећу, да би 1089. била уздигнута на ранг надбискупије. То међутим не значи да на територији Дукље није било бискупије и пре тога; изгледа да је прва успостављена 599. године.

То се уздизање на надбискупију десило за време краљевања Константина Бодина из династије Војислављевић; ми би смо рекли, из српске династије Војисављевић јер тешко да може бити неког спора око тога да су Дукљом, Рашком, Травунијом, Хумом, Захумљем, Босном, Паганијом и другим кнежевима и великим жупанијама владали припадници различитих грана исте династије (званично историографија их назива Властимировићи, неки кажу Свевладовићи).

Углавнон, након смрти цара Часлава Клонимировића (кажемо цара јер то првобитно није била нека формална титула једнака императору као касније под Душаном, већ неформална, она која именује кнеза који је наметнуо своју власт осталим кнежевима; чак и Свети Сава у “Житију светог Симеона”, односно Немање, говори да овај “царевао свом српском земљом”) 960. године Срби су пали под страну власт, Византије и Бугарске, након чега ће се тежиште српских земаља из Рашке преселити у Дукљу. 

РОЂЕНДАН СЛАВИ СА БЕСКУЋНИЦИМА: Папа Фрања напунио 80 година!

Десило се то под кнезом Стефаном Војиславом који је одбио византинске насртаје, посебно одлучујућом Битком код Бара (баш код Бара!) 7. октобра 1042. године. По њему је цела династија добила име, а најважнији њен представник је краљ Михајло, Војислављев син, који је титулу краља (лат. rex) добио из Рима (тада је цело то подручје било под римском јурисдикцијом, па је и Стефан Немања прво крштен по латинском обреду). Владар је то који је успео да обнови јединство и сувереност српске државе.

Елем, папа Александар III укинуо је Дукљанско-барску надбискупију 29. децембра 1167. годинезбог спора који је настао између Дубровника и Бара током владавине антипапе Климента ИИИ, али је 1199. она обновљена; десило се то за време владе великог жупана Стефана (онога који ће 1217. године бити крунисан за краља, опет папском круном, и постати Првовенчани) коме је био подређен Вукан, његов брат, који је у Дукљи/Зети владао као титуларни краљ. Јединствен је то случај у историји да велики жупан буде надређен краљу, али то само показује да је есенција битнија од форме и да тада титула краља у свести није била толико висока као што је временом постала.

Дакле, за дукљанске владе поменутог Вукана Немањића те 1199. године одржан је Први покрајински црквени сабор код Бара којим су председавали легати папе Иноћентија ИИИ; неки сматрају да је аутор “Летописа попа Дукљанина” заправо барски надбискуп Гргур који је ту функцију обављао баш крајем тог XII века.

1256. године, за време краља Стефана Уроша И Храпавог, барски надбискуп почиње себе да ословљава као “надбискуп Словена”; под патронатом Урошеве краљице Јелене Анжујске по Приморју се шире доминиканци и фрањевци, те се подижу њихови манастири, не само у Бару већ и у Котору, Улцињу и Скадру.

Њен син краљ Стефан Урош III Милутин наставиће да чини све исто као и она, због чега ће везе између дукљанских римокатолика и Немањића бити заиста дубоке; можда најбољи доказ у прилог томе јесте случај писма Барана у коме се Милутину заклињу на верност и кажу да им је битнији од папе (што ипак не треба узети буквално).

ПАПА КАЖЕ ДА ЈЕ КАТАСТРОФА ПОЧЕЛА: Трећи светски рат је у току, ЕВРОПА СЕ РАСПАДА

1475. године барски надбискуп даје себи ново звање: примас Србије (лат. Примас Сервиае). То, као и “тотиус регни Сервиае примас” што значи “примас свег краљевства српског”; будући да у том тренутку српско краљевство није постојало, могуће је да су се тако титулисали још за време Немањића, премда то не може да се тврди јер за то доказа нема.

Углавном, кад год да су барски надбискупи себе почели да титулишу за примасе Србије, односно за главног надбискупа на територији Србије, било да се то заиста десило крајем XV века или раније, пет векова су то радили без посебне дозволе Свете столице, чак и када су учествовали на римокатоличкимекуменским концилима; поменимо само то да су себе тако насловљавали чак и на Тридентском сабору средином XVI столећа.

А онда је папа званично подарио ту титулу барском надбискупу. Када се то тачно десило, не знамо, зато што различити извори говоре опречне ствари. Један каже да 1870. године надбискупу Карлу Потену дозвољено да на саборима не само седи поред других примаса, већ и да као примас Србије седи НА ДРУГОМ МЕСТУ одмах после примаса Германије.