ЗЛОЧИНЦИ УСТАШЕ НЕ МОГУ ПОСТАТИ ЖРТВЕ: Бечки историчар о Блајбургу и НЕОУСТАШТВУ
Познати аустријски историчар Штефан Дитрих, у интервију за Дојче веле, каже да би смисао сећања на жртве требало да буде помирење, да се тако нешто никада више не понови, а да у "Блајбургу" нема ништа помирљиво.
На питање новинара немачког Дојче велеа како коментарише квалификацију збивања око аустријско-југословенске границе крајем Другог светског рата, који у Хрватској се најчешће називају "покољ у Блајбургу“, "блајбуршка трагедија“ или "Крижни пут хрватскога народа“, али и своја писања да он пише о Блајбургу као о "миту о жртви“, аустријски историчар Штефан Дитрих, каже да се током студирања у Бечу бавио, између осталог, и националним митовима. Митови су део национализма, имају различите функције и он је тај појам изабрао зато што се ради о миту о жртви који је након Другог светског рата изграђен пре свега у егзилу.
ХРВАТИ НЕМИЛОСРДНО УБИЈАЛИ СРБЕ, а многи ни ГРОБ немају! Осванула је МАПА које се ЗАГРЕБ стиди (ФОТО)
СМЕТА ИМ СВЕ СРПСКО! Ново ДИВЉАЊЕ у Хрватској, Пуповац СВИМА одговорио МОЋНОМ ПОРУКОМ (ФОТО)
УЖАС! Деца после свађе КАМЕНОВАЛА СТАРЦА, интервенисала ПОЛИЦИЈА! (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)
Он додаје да постоје одређене чињенице које могу тачно да се утврде, а о бројним другим чињеницама постоје различити наративи који не могу објективно да се докажу. Међутим у утврђене чињенице убраја се безусловна капитулација Немачке, па тиме и њених савезника, вазала, у овом случају такозване Независне Државе Хрватске (НДХ). Капитулација је ступила на снагу у ноћи између 8. и 9. маја 1945. На територији Југославије, а посебно Хрватске и Босне и Херцеговине, разни колаборационисти већ дуже су се налазили у дефензиви. Оно што се такође сигурно зна јесте да је самозвани усташки поглавник Анте Павелић неколико месеци раније своју породицу одвео из земље на сигурно, у Аустрију, а и сам је тамо отишао 6. маја преко Словеније. И није побегао без новаца…
Даље додаје да су маја 1945. године у Блајбургу били припадници хрватских усташа и домобрана, немачке регуларне vojske, SS-ovci. Tu су били и чланови њихових породица. Осим тога, колаборационисти су тада спроводили интензивну антикомунистичку пропаганду, свесно су ширили страх од надолазећих Титових партизана, а такође су наредили и повлачење становништва. Постоје информације из Загреба и других места о убијању људи који нису желели да спроведу "наредбу о повлачењу“. Познате су приче о "обичним људима“ из Хрватске, али и из Херцеговине, који су били присилно мобилисани, али у рату нису починили никаква кривична дела нити су били идеолошки заслепљени. Велики део њих вратио се из Аустрије, тј. Словеније назад и даље живео потпуно нормално у Југославији. Ти људи су причали своје приче, али оне се генерално, на жалост, не чују. Већина оних који су се вратили у колони привремено је задржана у разним логорима и била је распоређена на радове у обнови. На крају је велика већина њих амнестирана.
Одговарајући на питање дали је после званичног завршетака рата било масовних убистава у тим областима, бечки историчар каже да је вероватно било неких масакра, преких судова и убистава. То се већином догађало у Словенији. Али све до средине маја 1945, а негде и до краја јула, било је појединачних борби. Подсећа на то да је рат у Европи завршен 8. маја, али да су неке колаборационистичке јединице одбијале да положе оружје и предају се савезницима, у овом случају Југословенској армији. Зато је врло проблематично и готово немогуће направити разлику између погинулих у рату и оних који су убијени током повратка заробљеника у Југославију. Спорно је говорити о планским масакрима. Познато је и доказано да су партизани имали високе моралне критеријуме, да су строго кажњавали преступе и злочине у сопственим редовима.
Он додаје да самом Блајбургу није било ни масакра, нити убистава. Лично је био тамо неколико пута, на локалном гробљу, где има неколико гробова и споменика, али ти људи нису тамо убијени, већ су умрли из разних других узрока. Проблематична је и тврдња да су убијани и жене и деца. Без обзира на ове чињенице "Блајбург“ је постао симбол за све што се догађало након службеног завршетка рата. Током повратка заробљеника у Југославију било је на разним местима убистава. Познате су разне масовне гробнице, рецимо у шумама око словеначког Мацеља. Упркос бројним истраживањима, до сада није објављен званични списак жртава.
Дитрих посебно истиче да постоје различите бројке послератних жртава, односно да се бројевима манипулише, па се оне крећу од 300.000, преко 45.000 па до неколико хиљада. Међутим тачан број страдалих никада није утврђен. Демограф Владимир Жерјавић, на пример, утврдио је бројке – 45.000 Хрвата, 4.000 муслимана, 8.000 до 10.000 Словенаца и 2.000 српских и црногорских четника. Већина хрватских жртава су били усташе и домобрани. Већина њих су учествовали у ратним злочинима за време рата.
Додаје да су комунистичке снаге сигурно искористиле прилику да осигурају сопствену власт. У начелу су то биле класичне "чистке“. Оне су, посебно крајем рата, сигурно биле веома хаотичне. Бесмислено је тврдити да су биле циљано усмерене против хрватског народа. На крају крајева, многи Хрвати из разних делова Хрватске били су у комунистичком руководству. Не би требало заборавити ни то да је велики део Хрвата, скоро комплетне Истра и Далмација, али и Загорје, био у партизанима.
У наставку интервијуа бечки историчар објашњава како је настао мит о Блајбургу:
- Било је припадника усташа који су након рата остали у Аустрији. Неки од њих основали су Почасни блајбуршки вод. Аустријска тајна служба пратила је ту маргиналну групу, постоје бројни извештаји из седамдесетих година. Али ништа се није предузимало. То није било ништа друго већ нека врста ревизионистичке, релативно мале "фолклорне групе". У мит спада и увек јасна црно-бела слика, увек постоје "добри" и "лоши". Напада се Југославија и све што је с њом повезано, како би се на тај начин скренула пажња са сопствених злочина, расних закона, концентрационих логора и масовних убистава.
Додаје да је добро и важно то што је ово напокон запажено у Аустрији и што је почело критичко суочавање с тим. Нада се да ће протести у Аустрији, пре или касније, да доведу до промене мишљења и у Хрватској. Ради се и о трајном суочавању с ратном прошлошћу и улогом фашистичких усташа. Али тренутно сам песимиста. Тај националистички култ око Блајбурга спречава ефикасно обрађивање прошлости.
Не слаже се такође да се у Блајбургу једноставно подсећа на све послератне жртве, јер по њему, када би се подсећало на све жртве, онда не би био потребан такав националистички циркус с ревизионистичким порукама. Можете се, каже Дитрих, сећати поред сваког крста, па и скромно, у некој шуми. За то не мора да се путује у Аустрију. Злочина је без сумње било, али инсценирани спектакл служи само данашњој политичкој агенди одређених десних, ревизионистичких кругова. У ствари, не ради се о ондашњим жртвама.
СТРАШНО! Мигранти открили како се опходила према њима ХРВАТСКА ПОЛИЦИЈА! (ФОТО)
ЋИРО БЛАЖЕВИЋ ПОДРЖАО ПУПОВЦА ЗА ЕУ ИЗБОРЕ: Срби су ме звали, док се ови моји нису ни сетили
Дитрих акценат ставља на то да би смисао сећања на жртве требало да буде помирење, да се тако нешто никада више не понови. Међутим садашње "манифестације" у Блајбургу по њему немају ништа помирљиво, посебно када се тамо патња Исуса Христа изједначава с патњама припадника SS-a, Вехрмахта, усташа или домобрана. Тај свесно изабрани појам "Крижни пут хрватског народа" је бласфемија. Исусов крижни пут је јединствен и важан део хришћанског учења.
Закључује да сматра да је погрешно то да једна демократска држава, мислећи на Хрватску, која тврди да дели европске вредности, преузима покровитељство над једном таквом манифестацијом. Није у реду улога Хрватске бискупске конференције и Бискупске конференције Босне и Херцеговине. Потребно је да се савремана Хрватска што пре дистанцира од своје усташке прошлости, како би искоренила неоусташтво, које се појављује у тој земљи, а од чега не може бити ничег доброг.