ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ: Исламска држава још није ПОРАЖЕНА, свет прерано кренуо да слави
Нису поражени на идеолошком и политичком плану
Да Исламска држава има значајну локалну подршку не оспоравају чак ни њени најжешћи непријатељи. Тако градоначелник Хадите, Абдулхаким al-Jughaifi, tvrdi да у недавно ослобођеном граду Рава 12 хиљада од укупно 25 хиљада становника места подржава 'ИС. Док овакве тврдње никада не треба безрезервно прихватити (нарочито када их износи један припадник племена Jughaifi које је познато по својим анти-ИС ставовима), оне су ипак одређена индикација о томе која су места виђена као значајна упоришта Исламске државе у очима ирачких власти.
Прочитајте и:
Не само да Исламска држава није поражена на идеолошком и политичком плану, већ су и многе 'победе' које су остварене током последњих годину дана више последица намерног повлачења Исламске државе него снаге ирачке државе и војске.
Док је Мосул брањен скоро годину с фанатичном преданошћу и уз хиљаде жртава, многи други градови су препуштени непријатељу уз релативно мали отпор. После губитка Мосула, Исламска држава је готово без икакве борбе предала Тал Афар, Хавију и ал-Каим. Иако би се брзи пад ових градова могао протумачити као знак војног колапса Исламске државе, реалнија анализа показује да је организација једноставно поновно прешла на асиметрични начин рата како би избегла потпуно уништење у окршају са супериорнијим непријатељем.
Нама већ познат сценарио: Представник УН лицемерно оптужује Асада што није попустио пред ТЕРОРИСТИМА
После пружања симболичног отпора, војне ћелије Исламске државе су се или једноставне стопиле с цивилним становништвом или повукле у неприступачне крајеве сунитских регија Ирака. У многим формално ослобођеним областима Ирака власт ирачке државе се не простире даље од војних база ирачке армије, а већина територије је и даље без организованих облика власти или је у потпуности ненасељена јер је становништво у избегличким камповима. Војне операције које су 'заувек' ликвидирале Исламску државу у Ираку су биле толико темељне да чак и ирачка влада признаје да се само у граду Hawija (малом регионалном средишту) налази око 200 припадника групе, иако је град формално под контролом ирачке владе.
Слична ситуација влада и у остатку сунитског дела Ирака. Добар део сунитских провинција (Нинива, Анбар, Саладин, Киркук и Дијала) је или под војном окупацијом или без чврсте владине контроле и препуштен слободном деловању Исламске државе.
Као пример се може навести недавно ослобођено подручје које се простире између градова Hawija и Киркук и које је поновно под утицајем Исламске државе због конфликта између Ирака и курдске владе. Проста војна окупација ове области није сломила групу нити је локалном становништву донела мир и сигурност. Пространа рурална подручја су, као и у Афганистану, у стварности готово у потпуности ван владине контроле и Исламска држава има пуну слободу дееловања у овој релативно малој регији у којој чак и сада оперише преко хиљаду милитаната групе.
Исламска држава данас не контролише нити један град, али ово није неопходно лоша ствар за групу. Одржавање власти у градовима је представљало велико оптерећење за административни и логистички апарат организације, будући да су хиљаде кадрова морали бити преусмерени с пружања подршке војним структурама на одржавање цивилних институција.
Здравство, образовање, социјалне службе, полиција, судство и цео низ других државних институција су својевремено црпили већину људских и материјалних ресурса Исламске државе. Данас то више није случај. Док група сигурно није одустала од обнове калифата у будућности, сада све своје снаге може концентрисати на војне и терористичке активности.
Следећи опробане стратегије герилског рата, Исламска држава је кренула с обновом и јачањем својих војних снага у најзабаченијим и најизоованијим подручјима Ирака и Сирије. Реконструкција војних јединица је процес који траје дуже време, а будући да је тренутно фокус војних операција далеко од центара великих градова, погрешно се говори о војном слому Исламске државе. Рурална подручја у долини реке Дијала, пустиња Јалам, планински ланац Хамрин, појас руралних упоришта у Киркуку и Саладину и пустињска пространства Анбара, Ниниве и Сирије представљају базу у којој група поновно изграђује своје војне снага и ствара услове за почетак интензивнијих герилских операција.
Тешко је са сигурношћу предвидети хоће ли Ирак и Сирија имати истоветну будућност као и Афганистан. Ове државе нису идентичне и не могу имати исти развојни пут. Ипак, одређене политичке, економске и друштвене карактеристике чине нестабилност у овим државама перманентним феноменом и стварају од њих погодно тло за развој радикалних милитантних организација.
Стигла ОПАКА замена Асадовим ТИГРОВИМА: Терористи ИСИС-а су га тек сада УГАСИЛИ, нема им СПАСА!
Приступ који западне велесиле имају према овим земљама чини ову ситуацију далеко тежом, будући да оне третирају комплексне социјалне изазове искључиво као сигурносна питања. Једном када ова питања буду барем привремено решена, проглашава се преурањена и непостојећа победа, повлаче се трупе и губи се интерес за наведену земљу.
Најављено повлачење руских војних снага из Сирије и све мањи интерес Трумпове администрације за активни ангажман на Блиском Истоку су добри показатељи да се из претходних грешки ништа није научило. Исламска држава се проглашава пораженом, иако организација није ни приближно ослабљења као што су то били Талибани 2001. године или Исламска држава Ирак 2008-09. године (prethodnik данашње 'државе').
Политички, организацијски, финансијски и војно, Исламска држава је пуно јача него dve prethodno наведене групе и далеко је од стратешког пораза који готово сви најављују.
За разлику од демократских влада на Западу радикални исламистички покрети нису ограничени временом нити зависе од воље бирача. Они воде епску битку за успостављање утопијске државе засноване на божјим законима.
Путин ИЗНЕНАДА стигао у Сирију: Прогласио ПОБЕДУ и наредио ПОВЛАЧЕЊЕ руских трупа
Њихова највећа снага је управо оно што је највећа слабост Запада: стрпљење. Исламисти су показали да без проблема могу стрпљиво чекати деценијама на прилику за остваривање свога сна.
У Афганистану исламисти су преживели монархистичку и социјалистичку модернизацију, советску и америчку окупацију и све изазове XXI века да би и данас, у 2017. години, Талибани били доминантан фактор у већини државе. У Ираку и Сирији исламисти су чак и након пола века секуларне власти постали најјача политичка сила, успркос деценијама прогона и илегалног деловања.
Данас је готово и заборављена изјава коју је својевремено дао тадашњи врховни командант америчких окупацијских снага у Ираку, генерал Реј Одиерно, у којој је рекао да је тадашња Исламска држава Ирак на самом рубу пораза и да не верује да ће се организација икада опоравити.
Ево зашто ће рат против Исламске државе трајати годинама
Изјава је дата 2010. године, неколико месеци након што су америчке и ирачке снаге убиле тадашњег врховног вођу групе Абу Омар ел-Багдадија и њеног главног војног заповедника Абу Хамзу ел-Мухаџира, као и 34 од 42 главних команданата Исламске државе.
Према мишљењу тадашњих најбољих експерата за борбу против тероризма група је била ствар прошлости и Америка је једва дочекала да започне с масивним повлачењем из Ирака након успешно обављене мисије. Свега четири године касније, у септембру 2014, одавно поражена и временски прегажена Исламска држава ће тријумфално умарширати у Мосул и под своју власт ставити трећину Ирака и пола Сирије.