Да ли знате ко је написао чувени "говор" мајора Гавриловића? Исти човек је заслужан и за ОБНОВУ ХИЛАНДАРА

Уколико се из самог српског светогорског манастира Хиландар лаганим ходом упути до оближње скромне и делом оронуле монашке костурнице и импровизованог гробља намењеног сахрањивању преминулих чланова братства, пажљиви посматрач уочиће омањи и једноставни камени крст на коме није исписано име неког од монаха, већ јединог лаика (световњака) који је, почев од 1198. године, икада званично био сахрањен у овој великој светињи.

И тај знатижељни посматрач уочиће да је на крсту исписано име које не звучи потпуно "српски" - Ђорђе С. Рош.  Подно моћних, древних камених зидина светогорског манастира, у сенци витких кипариса који стреме небесима почивају посмртни остаци једног изузетног и надасве необичног посрбљеног Немца, кога су, упркос његових изузетних заслуга за Србију, савремене генерације "наградиле" потпуним историјским заборавом.

Чувени историчар Дејан Ристић дотакао се у својој књизи "Митови српске историје" и говора мајора Драгутина Гавриловића и уједно подсетио на једног заборављеног великана наше прошлости.

Рођен у Београду 1896. године, Ђорђе Рош је син натурализованог Немца по имену Себастијан Рош и његове супруге Антоније, пореклом Словенке. Себастијан и Антонија имали су двојицу синова, Ђорђа и Душана. Отац ове двојице младића био је један од оновремених водећих европских стручњака у области изградње железница који је, на позив кнеза и краља Милана (1868-1889), дошао у Србију како би својим великим знањем и искуством допринео изградњи прве железничке пруге која је повезивала Београд и Ниш.

Још као ђак шестог разреда тзв. реалне гимназије, млади Ђорђе Рош постао је добровољац у Другом балканском рату (1913). Две године касније постао је питомац 43. класе ниже школе Војне академије. Учествовао је у борбама за време херојске одбране Београда, крајем септембра и почетком октобра 1915. године. Био је готово смртно рањен у јуришу на Дунавском кеју, изведеним под командом већ легендарног мајора Драгутина Гавриловића.

Убрзо је пао у непријатељско заробљеништво, након чега је интерниран у аустроугарски логор Егер, који се налази на подручју данашње Чешке Републике, из кога је чак два пута покушао да побегне. Коначно је био размењен током 1917. године, након чега га је Црвени крст пребацио на тло вазда неутралне Швајцарске.

Ипак, пред сам крај Првог светског рата, након што се потпуно опоравио од последица рањавања током битке за Београд, вратио се у борбу, овога пута на Солунском фронту, и то као војни пилот.

После рата, унапређен је у чин капетана, али је напустио војну службу и са братом Душаном отишао на даље лечење и студије у иностранство.

Између два светска рата браћа Рош, Душан и Ђорђе, били су власници увозно-извозне трговачке фирме и званични представници немачке тешке индустрије у Југославији. Њихова фирма снабдевала је југословенску оружану силу војном опремом произведеном у Немачкој.

- Ђорђе Рош је у Бечу упознао Норвежанку Осту (која је касније променила име у Љубица) и са њом се, 1924. године, венчао у београдском манастиру Раковица. Био је и почасни конзул Краљевине Норвешке у Краљевини Југославији. Као сувласник великог извозно-увозног предузећа у Београду организовао је и финансирао обнову манастира Грачаница, и то у раздобљу између 1935. и 1939. године - наводи Ристић у својој књизи "Митови српске историје".

У ЕМИГРАЦИЈИ

Са породицом је емигрирао из Југославије 1944. године. Са супругом се упутио у правцу средишње Европе, те је породица изнова била на окупу у Швајцарској. Породица Рош је између 1948. и 1960. године боравила у Аргентини, да би се њени чланови изнова вратили у Европу и потом отпочели да живе у Немачкој.

Преломни догађај у животу Ђорђа Роша одиграо се током 1961. године када је, по први пут, посетио српски православни светогорски манастир Хиландар. Потресен сценом потпуно запуштеног манастира, без одлагања је ступио у акцију прикупљања средстава за његову постепену обнову, којој ће бити потпуно посвећен све до своје смрти.

Окупивши велики број пријатеља, Срба и странаца, Ђорђе Рош и краљевић Томислав (1929-2000), други син краља Александра И Ујединитеља, упорним залагањем почели су да обезбеђују значајна средства која су омогућила постепену, на моменте тегобну дуготрајну и успешну обнову ове велике светиње.

Како би био што ближе манастиру, Ђорђе је донео одлуку да, почев од 1966. године, што је чешће могуће борави у Уранополису, једном од места која се налазе на самом ободу ове јединствене самоуправне монашке републике у свету. Године 1974. трајно се, са својом оданом супругом, настанио управо у Уранополису, те је веома често одлазио у Хиландар како би надгледао ток радова на обнови манастира.

Ђорђе Рош је преминуо 1977. године, и то сасвим неочекивано, на путу ка Хиландару. Његова жеља је била да буде сахрањен у београдском манастиру Раковица, где су већ одраније у породичној гробници почивали његови родитељи. Али, како није било разумевања тадашњих власти да се то дозволи, захвални хиландарски монаси сахранили су га у непосредној близини свог манастира. На тај начин Ђорђе Рош постао је једини световњак који почива на монашком гробљу, а да за живота није носио калуђерску ризу.

16 ГОДИНА КАСНИЈЕ...

Какве везе има Ђорђе Рош са већ легендарним говором мајора Драгутина Гавриловића, изговореним, наводно, 24. септембра 1915. године у непосредној близини тадашње кафане престоничке "Јасеница", на врхунцу трагичне и истовремено величанствене битке за Београд, познате и под називом "Одбрана Београда"? Има, и то веома.

Ристић у својој књизи развејава још један мит наше историје.

Тај говор је, као први и једини, забележио управо Ђорђе Рош, један од сабораца мајора Гавриловића. Унео га је у своју књигу под насловом "На Дунавском кеју септембра 1915. године", која је објављена у Београду тек 1931. године.

Подсетимо се, на почетку, интегралног текста тог већ деценијама често цитираног говора:

- Војници!

Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше. Они више не постоје.

Зато напред у славу!

За Краља и Отаџбину! Живео Краљ!

Живео Београд! 

Нико од нас, након читања или слушања овог говора, не може остати равнодушан. Из ових речи мајора Гавриловића и дан-данас одзвања непатворено јунаштво и спремност на потпуну жртву. Његова порука сваким својим словом одише истинским родољубљем.

ПОВЕРОВАО И НУШИЋ

Шта је у вези са самим догађајем, као и с овим говором историјска истина, а шта производ митологизације?

Шта нам о свему томе може казати историјска наука? Требало би, пре свега, указати на то да тврдња да је Врховна команда Српске војске донела одлуку да читав један пук жртвује "за част Београда и Отаџбине" није тачна. Не постоји нити једна таква наредба коју је током читавог Првог светског рата издала Врховна команда.

- Тврдња да је мајор Гавриловић све те речи изговорио јесте потпуно разумљива у датим околностима. Налазећи се пред одсудним борбама, током изузетно сурове битке за Београд, крајем септембра и почетком октобра 1915. године, а након већ страшних губитака у људству, српски официри су личним примером и речима бодрили своје саборце да, уколико је то икако могуће, одбране свој престони град пред надирућом бројнијом и далеко боље опремљеном непријатељском силом - наводи Ристић у својој књизи.

У јавности постоји већ увелико уврежено уверење како су сви припадници тог пука страдали током херојске одбране. То не одговара историјској истини. Осим Ђорђа Роша, ту знамениту битку, тешко рањен, преживео је и сам мајор Гавриловић. Такође, те титанске борбе преживело је још неколико српских ратника.

Веома је индикативно да све до објављивања Рошових успомена на ове борбе, тек 1931. године, штампањем његове књиге "На Дунавском кеју септембра 1915. године", не постоји нити једно писано или усмено сведочанство да је мајор Гавриловић икада одржао тај говор. Такође, ни сам мајор и потоњи пуковник Драгутин Гавриловић никада се није доцније детаљније изјашњавао око ове епизоде из његовог живота која га је, без икакве сумње, учинила славним.

Занимљиво је и да током обележавања десетогодишњице велике победе у Првом светском рату, а то се одиграло 1928. године, ниједном изговореном речју није поменут мајор Драгутин Гавриловић, његов историјски говор, нити херојска одбрана Београда. Ништа то није засметало да "говор" мајора Гавриловића врло брзо одјекне у јавности.

Прихватајући га потпуно некритички и ни на који начин не проверавајући његову аутентичност, бројни аутори једноставно су га копирали и наводили као нешто што се заиста и одиграло. Посебан допринос ширењу мита о говору мајора Гавриловића дао је нико други до велики Бранислав Нушић, који га је, три године по првом објављивању у Рошовим сећањима, уврстио у своју књигу под насловом "Реторика: Наука о беседништву", коју је објавио 1934. године. Књига је настала на основу Нушићевих предавања из реторике, која је започео на Војној академији школске 1930/31. године. Друго издање објављено је у последњој години његовог живота, 1938. године.

Нушићево дело посвећено вештини говорништва подељено је у три веће целине. У оном делу своје књиге у коме је представио говор мајора Гавриловића из 1915. године Нушић је начинио и једну тешко разумљиву грешку. У очитој намери да нагласи несумњиво јунаштво српских ратника који су бранили Београд, али и тада већ уврежено уверење да је конкретни пук до последњег свог припадника био жртвован за част престонице и отаџбине, Нушић је навео како је мајор Гавриловић погинуо током тих борби, иако је он увелико био жив у време писања и објављивања Нушићевог уџбеника. Познато је да је мајор Гавриловић преминуо 1945. године, у дубокој старости.

ПЛЕМЕНИТА НАМЕРА

Некритичком преузимању "говора" мајора Гавриловића, осим Нушића, није одолео ни наш истакнути хелениста проф. др Милош Н. Ђурић, који га је, 1966. године, уврстио у своје антологијско дело под насловом "Беседе".

Коначно, "говор" мајора Гавриловића у својеврсни пантеон најпознатијих савремених српских митова увео је често чињенично врло непоуздани Антоније Ђурић, који га је објавио 1979. године у оквиру свог дела под насловом "Солунци говоре".

"Говор" мајора Гавриловића, наводно изговорен 24. септембра 1915. године, на врхунцу одсудне битке за Београд, постао је нешто што се често цитира и из чега се сви надахњујемо истинским родољубљем, без обзира на то што не постоји нити један релевантан историјски извор нити сведочење, осим Рошовог, које би ма и у најмању руку, указало на то да су те величанствене речи икада изговорене.

Историчари већ деценијама упорно указују на то да је "говор" мајора Гавриловића, по свему судећи, накнадно измаштан од стране капетана Ђорђа Роша, у племенитој намери да се истакне непатворено родољубље и јунаштво српских ратника. Но, то нас ни на који начин није спречило да и даље потпуно некритички прихватамо, цитирамо и изнова понављамо "историјско" обраћање мајора и потоњег пуковника Драгутина Гавриловића, који сам никада није потврдио да га је уистину и изговорио.