РУСИ КОЈИ СУ КРВАРИЛИ ЗА СРБИЈУ: Заборављена битка у којој се одлучивало о ОПСТАНКУ НАШЕГ НАРОДА (ФОТО/ВИДЕО)
Срби и Руси су много пута укрштали оружје са Турцима, нарочито у периоду Првог српског устанка.
У склопу решавања источног питања и даљег повлачења Османске империје са европског континента калкулације империја али и малих балканских народа биле су велике. Дана 29. октобра 1876. започела је битка на Ђунису.
БЕОГРАД ЈЕ МЕЂУ ПРВИМА У ЕВРОПИ ДОБИО ТЕЛЕФОН: Проблем је настао око ОВОГ БРОЈА (ВИДЕО)
Био је мистик, видовњак и чудотворац: РАСПУЋИНОВА ЈЕЗИВА СМРТ! (ФОТО/ВИДЕО)
СЛЕПИ СРПСКИ ЈУНАК: Изгубио је вид на Кајмакчалану, био је велики заводник, а подигао је дворац коме се краљ дивио
Империје су тежиле остваривању својих геополитичких циљева, док су балкански народи желели у садејству са њима и према могућностима да постигну ослобођење својих сународника или додатно територијално проширење. Иако је Османска империја већ увелико била "болесник на Босфору", та карактеризација се пре свега односила на поређење исте са великим европским империјама тога доба, али не и у поређењу са балканским хришћанским државама за које је још увек била превелик залогај.
После догађаја у Херцеговини нови рат је био неизбежан. Руски генерал Михаил Черњајев је дошао у Србију са око пет хиљада руских добровољаца и постао уједно и главнокомандујући српске војске на Моравском фронту у склопу Првог српско-турског рата. Победа на Шуматовцу 23. августа дала је полет српској команди да ће се рат развијати у позитивном правцу. Међутим, након спроведене мобилизације османска војска је бројала више од 90 000 војника са помоћним трупама, док је српска војска са руским добровољцима бројала мање од 60 000. У јесењем периоду иницијатива је дефинитивно прешла у османске руке а битка за Ђунис вођена од 29. октобра до 1. новембра показала се пресудном.
Под руководством Абдул Керим паше 11. октобра турска армија од 55 000 војника, 6 хиљада Черкеза и Арнаута утврдила се на висовима између Сушице и Црквине. Постигавши тај успех Турци нису искористили прилику да гоне одступајућу српску војску. Међутим 15. октобра из Константинопоља су добили наређење за наставак наступања. Абдул Керим је напредовао у правцу линије Алексинац - Делиград. Два дана касније 17. октобра турска артиљерија од 90 топова отпочела је артиљеријску припрему по линији Панковац - манастир Св. Нестора. Српска артиљерија је одговорила на ватру са закашњем од пола сата. Артиљеријска припрема за турски напад трајала је до један час после подне. Турци су у првом налету заузели Дољни и одбацили српске снаге ка Витковцу но њихово наступање је успорено и на крају задржано артиљеријском ватром од Трубарева са левог бока.
Черњајев је потиснуо својим центром наступајуће турске снаге. Међутим наступање турског левог крила, Азиса паше и Јагијага паше, одбацило је српске снаге ка Шељиговцу и Пасјаку, после чега је пук Хорватовића одступио назад бранећи висове јужније Гаглове и Новог Села штитећи пут ка Крушевцу. Сулејман и Хафиз паша почели су наступање и овладали предњим позицијама центра од Дољног, Љубеса до Каоника. Хафис паша склонивши се од прве линије неприметно за српске снаге прошао је кроз шумски предео и изашао у позадину левом флангу српских редута на вису Св. Нестора после чега су га заузели.
Черњајев после напуштања положаја српске војске није губио наду да ће одржати позиције на центру и ако су практично сада биле у потковици. Но његова лична храброст и храброст руских добровољаца нису могле да преломе ситуацију. Паника је захватила српске снаге у центру и оне су се повлачиле ка мосту преко Мораве ка Делиграду. Током повлачења неки војници су се удавили у Морави. Руским добровољцима није остало ништа друго него да покривају повлачење српске војске што су и урадили, претрпевши при том велике губитке. Око 5 часова поподне Турци су овладали потуно висом код манастира Св. Нестора и у близини Панковца су поставили нови положај за своју артиљерију која је отварила ватру на српске положаје код Трубарева. Положај српске армије био је критичан, војска Хорватовића је била одсечена. Користећи се падом мрака остаци српске војске отсупили су на десну обалу Мораве ка Ражани. Жртва руских добровољаца спасила је део српских одступајућих снага. Ратна дејства су прекинута ултиматумом Русије. Споразумом Русије и Аустроугарске Србији је гарантована територијална целовитост у случају пораза. Први српско-турски рат био је само увод у нови рат који ће довести руску војску до зидина Цариграда.
Михаил Григоријевич Черњајев (1828 - 1898) је био руски генерал, словенофил, један од вођа руских снага у Средњој Азији, а касније и српске војске у Српско-турском рату. Носилац је највиших руских и српских одликовања.
Као члан цењене фамилије школовао се на престижној Николајевској Генералштабној Академији (по императору Николају И), јавља се на службу у армију 1847, да би касније учествовао у Кримском рату, а касније и на Кавказу. Командовао је јединицама у Пољској, касније у Оренбургу (1858), а једно време је командовао Армијом на Кавказу.
Године 1864, заслужује чин генерал-мајора, када Черњајев у свом чувеном маршу (са мање од 2.000 оскудно опремљених бораца) по степи Туркестана дошао испред Чикмента где је са придодатим руским одредом у јуришу освојио Чикмент. Ту су и дочекали зиму а на пролеће у другом покушају, на своју руку (ризик) извршио јуриш и освојио Ташкент. Од тада добија и надимак "Лав од Ташкента", и бива дочекан у Санкт Петербург са великим ентузијазмом и посебном чашћу. Касније, напушта војну службу и пензионише се 1874. године.
Наредних година Черњајев постаје 1873. године издавач и уредник листа "Руски мир" који шири и популарише свесловенске идеје, и посвећује се панславизму.
У лето 1876. године долази у Србију са неколико хиљада добровољаца, где добија српско држављанство и постаје главнокомандујући српске војске на Моравском фронту. Пошто је Алексинац био важно чвориште на путу турске војске, у околини је и било јаче утврђење српске војске. Најзначајнија победа, битка за Шуматовац, коју је предводио генерал Черњајев са српском војском (поред руских било је и италијанских и бугарских добровољаца), била је тешка али српске позиције су одлучно одбрањене. Губици српске војске су били око 9.000 људи (35 руских официра) а турски од 15.000 до 20.000 људи.
Краљ Милан је уз честитку и велику захвалност за добијену битку, главнокомандујећем Моравско-тимочке војске, генералу Черњајеву, доделио највиши степен Таковског крста (који је тада установљен).
Тих дана у биткама око Алексинца исказана је велика пожртвованост српских војника који су одбили небројене нападе турске војске, где су се истицали и пуковник Комаров, пуковник Протић, мајори Поповић и Глишић који су касније и унапређени. У бици код Адровца је погинуо и пуковник Рајевски (алијас Вронски у Толстојевом роману Ана Карењина).
Године 1877, после Србије иде у Аустрију, затим у Француску да би 1879. године отишао у Бугарску ширећи пансловенске интересе. 1882. године постаје губернатор Туркестана, а 1898. године умире у свом месту у области Могиљев. Лични архив генерала Черњајева се налази у "Државном историјском музеју" у Москви.
СРПСТВО СЕ БРАНИЛО НА ПАШТРИКУ: Албанци ПОТУЧЕНИ, кад се снег отопио заседно место добило назив Бутик 1А!
ЗАБОРАВЉЕНИ АНЂЕО НАШЕ ВОЈСКЕ: Аустралијска богаташица заменила милионе ШАЈКАЧОМ и постала ХЕРОЈ СРПСКЕ АРМИЈЕ (ФОТО)
СТРАТЕГИЈУ ЖИВОЈИНА МИШИЋА И ДАНАС УЧЕ ВОЈНИЦИ ШИРОМ СВЕТА: Овако је очитао лекцију надменим "ШВАБАМА" (ВИДЕО)
ТАЈНЕ ВЕЛИКОГ НАУЧНИКА: Тесла је имао идеју како да прекине све ратове, а ево због чега је УМРО У БЕДИ (ВИДЕО)
ИЗНЕНАДИЛИ СМО НЕПРИЈАТЕЉА: Генерал Келечевић открио како је СРПСКА ВОЈСКА ослободила КОРИДОР ЖИВОТА!
ХЕРОЈ, ШПИЈУН ИЛИ ЗЛОЧИНАЦ? Прича о пуковнику Апису, човеку који је био МОЋНИЈИ од српског краља (ВИДЕО)