МЕСТО У ЖИЖИ ЈАВНОСТИ ЗБОГ ВАКЦИНАЦИЈЕ ПРЕДСЕДНИКА, АЛИ И ЈОШ НЕЧЕГА: Какве везе има Рудна Глава и нацистичка Немачка
На први поглед рекло би се да не постоји нека нарочита веза између великог Трећег рајха и малог места у Србији
Мало место покрај Мајданпека, Рудна глава, нашло се у жижи пажње јавности након што се ту јуче вакцинисао председник Србије Александар Вучић. Многи и не знају да је Рудна глава за време Другог светског рата била важан стратешки поен на мапи нацистичке Немачке.
ОВО НАМ У ШКОЛАМА НИСУ ПРИЧАЛИ: У нашој историји постоји 15 догађаја о којима мало ко зна!
ДАН КАДА СУ НЕМАЧКИ НАЦИСТИ СРУШИЛИ БЕОГРАД: Навршава се 80 година од почетка Другог светског рата у нашој земљи
ОВОГ ГРАДОНАЧЕЛНИКА СУ СВИ ВОЛЕЛИ: Био је прави ЦАР чије се анегдоте и данас препричавају!
На први поглед рекло би се да не постоји нека нарочита веза између великог Трећег рајха и малог места у Србији, у близини Мајданпека - Рудне Главе. Све док се не помене име Хермана Вилхелма Геринга, најуспешнијег војног пилота, министра немачке владе и несуђеног наследника ове нацистичке творевине после фирера лично, али и амбициозног копача руде, који је за ту активност одабрао баш Рудну Главу.
Рођен у породици са великим бројем војних лица, у Розенхајму 1893. године, није било много дилеме да ли ће уписати војну академију и придружити се војсци те је 1911. дипломирао и постао члан пруског кадетског корпуса.
Први светски рат започео је у пешадијском пуку, али га је једно познанство које је остварио током рата приближило авијацији и после завршене пилотске обуке одмах је преусмерен да извршава ратна дејства у ваздуху. Након смрти славног Манфреда фон Rihthofena, добија команду над чувеном ескадрилом познатом под надимком "Летећи циркус" и до краја рата успео је да оствари 22 победе за које је побрао и велики број одликовања.
Како је одредбама Версајског мировног споразума Немачкој забрањено да има војну авијацију, Геринг након Првог светског рата одлази у Шведску и бави се акробатским летењем и падобранством. Заљубљује се у Карин фон Кантцов, ћерку шведског официра и заједно са њом, сада већ као капетан у пензији, враћа се у Минхен, баш у тренутку када Адолф Хитлер неуморно држи говоре пропагирајући своју идеологију, која је задивила Геринга.
Придружује се будућем фиреру и учествује у неуспелом Минхенском пучу 1923. године, након чега је побегао у Аустрију, међутим, како је задобио Хитлерово поверење добио је задатак да из Аустрије оде у Италију и од Мусолинија затражи финансијску помоћ за опстанак нацистичког покрета. Како је и та мисија пропала, јер дуче није хтео да га прими, наредне четири године проводи у Шведској све док му 1927. није одобрена амнестија, а заједно са успоном Хитлера 1933. расте и његов утицај. Изабран је за председника Рајхстага, затим министра без портфеља и државног повереника за авијацију.
Са функцијама расли су и апетити везани за борбу против неистомишљеника, па су по Геринговом налогу основани први поправни домови названи логорима за преваспитавање. Хитлерову наклоност задобио је и у Ноћи дугих ножева, захваљујући својој немилосрдности, због чега га је фирер прво тајним декретом, а затим и јавно, писменом потврдом, именовао за свог наследника 1941. године.
Уследила је обнова "Луфтвафе", где се под Хермановим будним оком спроводи обука пилота, како би се што боље и спремније ушло у нове, светске ратне обрачуне. Други светски рат је почео и током битке за Варшаву Геринг је наредио жестоко неселективно бомбардовање града, које је за последицу имало значајне цивилне жртве, у намери да докаже да је "Луфтвафе" имала пресудан утицај у немачкој победи. Са истим циљем предводио је и бомбардовање делова Француске, потом је након неуспеха и превласти Британије у ваздуху, као освету припремио бомбардовање Лондона, Портланда, Sauthemptona и великог броја аеродрома.
Упозоравао је Хитлера да напад на СССР, који ће убрзо уследити, није добра идеја, међутим, фирер се оглушио о његова упозорења и потписао директиву за почетак операције Барбароса, чиме је отворен други ратни фронт. Геринг је, ипак, здушно учествовао у руковођењу ратним операцијама, али се као повереник за четворогодишњи план и шеф економског штаба Исток бавио и административним питањима, пославши велики број руских цивила на принудни рад у Немачку.
Херман Вилхелм Геринг се последњи пут сусрео са Хитлером 20. априла 1945. у бункеру, наговарајући га да напусти Берлин и након неуспешног одговарања и сам побегао у Оберсалцберг.
Два дана након тога, када су стигле лоше вести са фронта, одлучан у својој намери да не напушта Берлин, Хитлер је изјавио: "Ако сад постоји питање преговора, Геринг их може водити боље од мене".
Након што су ове речи стигле до Геринга, закључио је да је фирер дао оставку и обратио му се у телеграму у којем тражи сагласност да преузме вођство над Трећим рајхом, одговор је била - оптужница за издају, за коју је предвиђена смртна казна. SS јединицама је наређено да ухапсе Геринга, а сутрадан је Берлин издао саопштење да је Геринг, из здравствених разлога, поднео оставку на све своје функције.
Ухапшен је од стране савезничких трупа и 1. октобра 1946. проглашен је кривим по свим тачкама оптужнице за ратне злочине и осуђен на смрт вешањем. Пошто му је одбијена молба да буде стрељан, прегризао је капсулу цијанида коју је крио у својој ћелији и преминуо 15. октобра 1946.
Током двадесет година истраживања на потезу Рудне Главе, код Мајданпека пронађено је негде око 40 рударских окана.
Давне 1934. у време када је Геринг био министар немачке владе и након што је 1937. основан "Рајхверке Херман Геринг" индустријски конгломерат који је био део немачког економског плана, који подразумева вађење и прераду руда, Херман је откупио рудник у овом крају. Средства за то су обезбеђена захваљујући његовом неограниченом приступу државном буџету, а окупацијом је тешка индустрија свих земаља припадала окупатору.
Брзо су се ту скупили радници са разних страна, пошто у тадашње време мештани Рудне Главе нису били јамски радници. Истраживања су почела са истока и "Рајхверке" је до 1941. постао водећа "компанија" у овој области у Европи, а вероватно и у целом свету, с обзиром да је њен капитал вредео 2,4 милиона тадашњих "рајхмарака" и да је имала око 500.000 радника.
До краја Другог светског рата рудник у Рудној Глави је остао у његовом власништву и након капитулације Немачке, када је уследила национализација и обнова земље, у септембру 1946. је конфискован, одузет и враћен у руке радника, о чему сведоче документа која чува Музеј у Мајданпеку.