НАЈПОЗНАТИЈЕ УБИЦЕ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Монструми од чијих су се злочина грозили "од Вардара до Триглава"

Иако често нису биле медијски пропраћене, страхоте које подсећају на најјезивије хорор филмове дешавале су се и у социјалистичкој Југославији. Представљамо вам највеће монструме бивше Југославије - од Вардара до Триглава!

Тробец је осуђен је за психопатска убиства најмање пет жена која је починио у року од неколико месеци 1978. године. Усамљене жене које је упознавао у локалима доводио је у своју кућу у Горења Васи у Словенији, где их је силовао, а онда давио. 

Угљенисани остаци пет жена били су пронађени у пекарској пећи, а за време суђења износиле су се претпоставке да је крив и за убиство неких других жена које су у то време нестале без трага.

Злогласни серијски убица ухапшен је сасвим случајно 1979. кад је полиција спровела претрес његове куће након што је безуспешно покушао да опљачка једног немачког туристу који је запамтио број таблица његовог аутомобила.

По овом убици се 80-их година назвао загребачки панк бенд "Тробецове крушне пећи".  Што се Метода тиче, он је осуђен прво на смрт, па на 20 година затвора, па на додатних 15 (због покушаја убиства другог затвореника). Извршио је самоубиство у затвору 2006, након 27 година проведених иза решетака.

У Југославији се никада пре није догодило ништа слично. Медији су овом случају посвећивали велику пажњу, а нема новине која свакодневно није писала о "најмонструознијем злочину свих времена". Шефка је називана "Жена монструм" и "Пантер из Камењаче".

Према општеприхваћеној верзији, Шефка је 7. октобра 1969, недалеко од Јусића у Босни, на потоку Камењача, сачекала своју трудну другарицу Алију Хасановић, која се враћала из суседног села Анђелићи, убила је са три хица из пиштоља, расекла јој ножем стомак и извадила дете. Алијино тело је сакрила на некој њиви под пластом сена. 

Дете је однела кући, али оно није преживело. Када је ухапшена Шефка је признала све, осим да је убила Алију. То је порицала чак и кад су у њеној кући нађени дукати, прстење покојнице и крвав нож.

Суђено јој је заједно са зетом Авдијом Хоџићем који је оптужен као саучесник јер му је Шефика дала пиштољ да га сакрије.

Шефка је осуђена на смрт стрељањем, али је смртна казна на поновљеном суђењу замењена са 20 година затвора. Зна се да је Шефика била на слободи 1983. али јој се од тада губи сваки траг. Вероватно је променила идентитет. 

Стравично убиство, које је потресло целу бившу Југославију, десило се у селу Горња Биоча код Хаџића у Босни и Херцеговини, у кући Халила Џамбаса, 21. марта 1985. Јунуз Кечо је, у наступу љубоморе, ножем на смрт избо своју жену Расему Фазлибашић.

Кажу да се успешно од полицијске хајке крио по шумама уз помоћ сељана и родбине, који су качили бела платна на тарабе, како би Јунуза обавестили да у близини нема полиције и да може да дође у изме храну и чисту одећу.

Кечо је 1986. ухапшен у Будви. Најчудније од свега је, што га на суђењу ташта, мајка несрећне жене, није теретила за убиство и о њему је имала само речи хвале. Послат је на затворско одслужење казне али је уочи рата побегао. Био је активан учесник у сукобима у Босни 90-их и погинуо је 1993. заједно са пасторком Санелом (ћерком жене коју је убио) о којој се до краја живота бринуо и која је била изузетно везана за њега.

О Расемином убиству, Кечином бежању од полиције, као и хапшењу, према сценарију Абдулаха Сидрана редитељ Адемир Кеновић снимио је култни филм "Кудуз".

Након страдања пасторка у саобраћајној несрећи, Црногорка Вишња Павловић платила је 500.000 динара Душану Бајчети да убије једанаестогодишњег дечака, сина возача који је усмртио њеног пасторка, и на тај начин да оствари "крвну освету".

Дечак Бруно Чалић је убијен са девет убода ножем. Вишња Павловић ухапшена је у Пљевљима 42 сата након убиства, а Бајчета у једној кафани у Никшићу. 

Четрнаест месеци након убиства, августа 1973. стрељани су Вишња и Душан, негде код Сарајева. Трећи саучесник, Вишњин муж и отац детета страдалог у саобраћају Рајко Павловић, осуђен је на 20 година затвора.

Азис Кељменди је био војник Југословенске народне армије албанске националности познат по томе што је 3. септембра 1987. наоружан аутоматском пушком убио четворицу регрута ЈНА - Сафета Дудаковића, Хазима Џенановића, Горана Бегића и Срђана Симића и ранио још пет особа. Тај је догађај познат као Параћински масакр.

Убиства су се догодила у касарни “Бранко Крсмановић” у Параћину неколико недеља пре него што је Кељменди требало да заврши служење војног рока. 

Након убистава, Кељменди је из касарне побегао на оближње Карађорђево брдо. За њим је у потеру кренула војна полиција те га опколила. Тада је, по званичној верзији, извршио самоубиство.

Војна полиција је после овог догађаја спровела истрагу, али никада нису откривени мотиви овог масакра. Неки извори спомињу налазе лекара, према којима је Кељменди био ментално растројена особа.

Загорац Винко Пинтарић родио се 1941. године. Прво убиство починио је у Забоку са 32 године, априлу 1973. када је у налету љубоморе убио комшију за ког је умислио да је љубавник његове жене Катице. Иницијално је побегао, али се предао полицији после 18 дана.  

Судија је одредио да оде на психијатријско испитивање у Загреб. Три месеца касније побегао је из болнице да би чим је дошао кући убио супругу. Опет се дао у бег и три месеца се успешно крио од полиције. 

Поново се предао и тада га је суд због два убиства, једног покушаја убиства и пуцања по кућама осудио на смрт. Казна му је преиначена на 20 година робије коју је служио у Старој Градишци све док, након осам година, није опет успео да побегне.

Наредних осам година скривао се по загорским селима и у том периоду убио још најмање три особе. 

Ухапшен је 1991. године у кући своје љубавнице где се скривао. Специјалци су опколили кућу, а Пинтарић није хтео да изађе из ње. Мисливши да га је његова тетка издала, ранио ју је у стомак, а његов поход зауставио је полицајац који га је метком погодио у главу.

Душан Продић, пружни радник из Добоја се, након што је остао удовац, поново оженио и са новом супругом добио двоје деце. Ипак, син из првог брака био је тај који је наследник мајчине имовине, па је Душан, на наговор нове супруге 1976. убио сопственог сина због наследства. 

Продић је несрећног дечака гурнуо у реку, али је он успео да исплива. Продић је потом једном руком држао синовљеву главу испод воде, а у другој руци је носио транзистор који није желео да покваси. Према речима упућених у овај случај, то је и била одлучујућа ствар у одређивању смртне казне за овог монструма. 

И маћеха је осућена на смрт, али јој је казна касније преиначена на 20 година робије. Њихова деца дата су на усвајање.