ПЕСНИК БОЛА И ПОНОСА: Милутин Бојић написао је "Плаву гробницу", али и писмо девојци пред смрт које открива сву трагедију песника
Српски песник Милутин Бојић рођен је и одрастао у Београду у сиромашној, занатлијској породици.
"Песник бола и поноса" Милутин Бојић живео је само 25 година. Његово слабо тело није издржало напоре и патње које је донело повлачење преко Албаније и ратни напори и од њих се никада није опоравио. Ипак, због онога чему је присуствовао, због онога што је видео, записао и претворио у стихове - живеће вечно!
Српски песник Милутин Бојић рођен је и одрастао у Београду у сиромашној, занатлијској породици. Завршио је основну школу, гимназију (када је објавио и своју прву песму) и уписао студије филозофије. Изгледа да је одувек био слабог здравственог стања јер, и поред све жеље и жарког патриотизма, војску није служио.
ПОТРЕСНА ПРИЧА О ТИТОВОЈ ПРВОЈ ЉУБАВИ: Ко је била прелепа Рускиња која је залудела Јосипа Броза?
Болести које су мучиле Београђане пред рат: У лето 1939. године српска престоница је била најгора у Европи!
УЧЕСНИЦА ЧЕТИРИ РАТА И ПРВА СРПСКА ДОКТОРКА: Жена која је могла све, осим да ради у државној служби
Ипак, иако истрошеног здравља, мобилисан је као обвезник из чиновничког реда у учествовао је у балканским ратовима 1912. и 1913. године. И, таман када се вратио кући и када је било време да се одмори и залечи - дошао је Велики рат.
По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора. Када је дошло време за повлачење преко Албаније, иако јако лошег здравља, кренуо је и он. Налазио се у саставу једне телеграфске јединице. Са собом, заједно са оно мало ствари које је могао да понесе, носио је и своју прву драму "Урошева женидба" која ће угледати светлост дана тек на Крфу где ће бити штампана.
По доласку у Грчку, Бојић је једно време провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок "бола и поноса" - страшних страдања, жртвовања и масовног умирања на острву Видо, Милутин Бојић је написао своју најпознатију песму “Плава гробница” коју је, заједно са још 33 песме настале на Крфу и у Солуну, објавио 1917. у збирци "Песме боја и поноса".
Уморан, истрошен и исцрпљен, песник је у Солуну пао у постељу. "Српска кућа" на Крфу данас чува једно Бојићево писмо које је написао девојци Радмили у Београд и које најбоље сведочи о његовом стању:
"Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу, сутра, само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна. И понос. Уморни су као и тело. Да... ја добро видим свој крај.
Нема ми живота, можда, још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да никад нећу видети своју земљу. Ни тебе.
Остаћу овде, далеко од свега. Покопан испод чемпреса. Заборављен од свих као ови мученици које савезничким лађама, мртве, предају пучини и морској дубини...
Молим те, не пиши и не говори ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима."
Милутин Бојић се мучио месецима. Преминуо је 8. новембра 1917. у Солуну у болници "Престолонаследника Александра" од туберкулозе и запаљења плућа. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику међу хиљадама ратника које је толико волео и поштовао и које су његови стихови однели у вечност.
Његови посмртни остаци пренети су у Београд крајем лета 1922. године, у породичну гробницу на Новом гробљу.