ТАЈНЕ СРПСКИХ ВЕЛИКАНА ЋЕ ВАС ОСТАВИТИ БЕЗ РЕЧИ: Овај краљ је имао ванбрачну ћерку, а чувени песник два сина

краљ Александар / Извор: Профимедиа

По Београду се данима говоркало како је краљица Марија пуцала на кнеза Павла и ранила га у руку јер је наводно прецртао из Александровог тестамента

Интригама и сплеткама народ се вековима наслађивао, те је вероватно тако настала и она народна пословица "заклела се земља рају", или бајка "У цара Трајана козје уши". Та карактеристика нарочито је нашла погодно тло код нас Срба.

ДАНАС ЈЕ ГОДИШЊИЦА СЛЕТАЊА НА МЕСЕЦ: Теорија о томе како је Тито продао свемирски програм Американцима

НИЈЕ БИЛА ТРОБОЈКА: Како је изгледала најстарија српска застава коју су користили Немањићи (ФОТО)

Вео мистерије се и даље надвија над причом о ЛИКВИДАЦИЈИ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА: Датум овог чина је посебно биран

У новије доба, последњих век-два, причало се све и свашта, од Карађорђа до актуелних истакнутих политичара. Нико није био поштеђен. Ни Обреновићи (о њиховим аферама могла би и књига да се напише), па чак ни велики син народа и народности друг Јосип Броз (љубавне везе са једном оперском певачицом и сестрама масеркама). Наравно, ни Карађорђеви наследници нису били изузети. За краља Александра Карађорђевића се причало да је сазидао вилу једној лепотици у Лисичјем потоку, одмах испод Белог двора, да би му била "при руци". Београдском чаршијом брујала је прича о страсној љубавној вези краљице Марије и једног ађутанта Словенца.

По Београду се данима говоркало како је краљица Марија пуцала на кнеза Павла и ранила га у руку јер је наводно прецртао из Александровог тестамента да буде члан намесничког савета. А тих дана се Павле појављивао у јавности са завијеном руком.

Међутим, док су београдском чаршијом кружиле ове приче, једна краљевска породична тајна остала је далеко од очију јавности и дворске камариле. За њу су, изгледа, знали само најоданији Двору и круни.

Краљ Александар имао је ванбрачну кћерку са француском лекарком Шарлот Котијар. Упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање и, због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Најпре је упознала кнеза Павла, а онда ју је он представио српском престолонаследнику. Наводно је ово била љубав на први поглед, али државничке обавезе будућег краља и ратни добоши који су тутњали Европом раздвојили су ово двоје младих.

Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији Међународног Црвеног крста. Нови сусрет младог регента и лепе Бретањке био је неизбежан и поново је распламсао притајена осећања.

Последњег дана 1920. године, у једној од одаја америчког конзулата, рођена је ћерка Јелена. На крштењу је добила име Зорка, по Александровој баби, ћерки црногорског краља Николе.

Краљ Александар бринуо је о Јелени и њеној мајци све до трагичног краја у Марсељу 1934. године. Од тада је бригу о њима преузео принц Павле. И краљица Марија, која је знала за ову предбрачну авантуру свог супруга, редовно је Јелени слала рођенданске поклоне све до 1940, до немачке окупације Француске. У годинама које ће уследити, Јелена је редовно долазила у Тополу да у крипти Цркве Светог Ђорђа запали свећу на очевом гробу и одржавала присне односе се полубратом Томиславом Карђорђевићем. Иначе, њен муж је био министар спољних послова Грчке.

Приватни живот једног од најповерљивијих и најомиљенијих дипломата краља Александра и великог песника Јована Дучића, такође ће повремено бити предмет "испирања уста" по београдским кафанама. Службовао је у Букурешту, Софији, Атини, Будимпешти, Бечу, Женеви, Паризу, Риму, Мадриду... Где год је био налазио се у центру пажње лепшег пола дипломатског кора и домаћих најлепших и најпознатијих дама. А то је значило да су га пратили љубавни скандали и афере.

Почетком октобра 1924. одлази у Женеву, где је био стални представник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Друштву народа. Осам месеци касније, министру спољних послова лично се обраћа госпођа Фогел и обавештава га да је Дучића примала у своју кућу са поверењем као што то заслужује један дипломата, али да је он завео њену деветнаестогодишњу ћерку Антоанету, која је сада у другом стању. Песник је ове тврдње порицао уз образложење да му је "аферу напаковао" његов претходник Милутин Јовановић. По тадашњим мерилима у дипломатији, Јован је морао да напусти Швајцарску. Његов одлазак није спречио Антоанету да се породи у новембру те године и роди сина. Дечак је добио име Жан, што би значило Јован. Жан ће постати успешан човек - завршио је економију, а потом је и докторирао. Дучић ће из прикрајка пратити шта се дешава са наследником и притом га издашно помагати да закорачи у самосталан живот.

Нова земља, нова љубав. На једном пријему у Будимпешти срео је грофицу из Трансилваније. Букнула је љубав пуна чежње и жеље, заноса и усхићења, жудње и страсти. Када је после неколико година кренуо даље, да преузме место амбасадора у Италији, грофица му је поклонила вилу у центру Будимпеште, коју је он даровао својој земљи и у којој је и данас Амбасада Републике Србије. У Риму се тајно састајао са принцезом Доном Анђелом, лепотицом и племкињом, упола млађом од њега. Њему није сметало што је удата.

Љубавне афере писца "Царских сонета" и "Плавих легенди" нису везане само за европске метрополе. Још док је учитељовао у Мостару причало се да је свом великом пријатељу и песничком сабрату Алекси Шантићу преотео вереницу и после кратког времена је оставио. А када се као сиромашни учитељ и "куфераш и декламатор из бијелог свијета" нашао у Бијељини, завео је ћерку богатог трговца Магдалену Магу Живановић. На њеном надгробном споменику и данас пише: "Мага Николић Живановић, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће."

Овај окорели нежења, али вазда окружен лепим и инспиративним женама, који је често знао да каже "у хиљаду жена које смо волели, ми волимо само једну", добиће још једног сина, ванбрачног. И он ће добити име по оцу - Јовица. Родиће се из страсне љубави опсесивног Херцеговца и Врањанке Јованке Јовановић, удате Тодоровић. Јованка је побегла код Дучића у Софију, где је тада службовао. Уцвељени муж, у "Малом журналу", објавио је отворено писмо министру Миловановићу. Избио је незапамћен скандал о коме се месецима причало по Београду.

Јованка ће доцније постати угледна глумица, најпре Народног позоришта у Београду. Син Јовица, врло млад, извршиће самоубиство због неузвраћене љубави.

Посебну посластицу васцелом, љубопитљивом и интригама жедном Београду приредио је Милан Богдановић, универзитетски професор, академик и најугледнији и најутицајнији међуратни књижевни критичар. Као уредник у "Нолиту" и часописима "Буктиња", "Српски књижевни гласник" и "Данас", готово да је попут Јована Скерлића креирао књижевни и позоришни живот не само у престоници већ у целој Југославији.

Његов неоспорни углед и ауторитет обрушиће се преко ноћи када је срео Селену Дукић, девојку "сасвим ретког књижевног талената". У књижевним часописима објавила је петнаестак прича, завршила роман за децу и позоришни комад који је Народно позориште прихватило за извођење. То што је била осамнаест година млађа од барда Милана није била никаква препрека. И ова изразито лепа, плавоока књижевница лудо се заљубила у Богдановића. Епилог - он је оставио жену.

Али развод ће произвести много проблема. Довео је до прекида великог пријатељства између Богдановића и Милоша Црњанског. Писац "Сеоба" сведочиће у корист госпође Богдановић. Озлојеђени критичар вратиће му тако што је зауставио објављивање нове књиге Црњанског... Паралелно са овим, Црква је одбила да дозволи развод Богдановићима.

На несрећу, Селена Дукић је оболела од туберкулозе и преминула 1935. године, у санаторијуму Голник у Словенији. За њом је остао незавршен роман о првој српској песникињи Милици Стојадиновић Српкињи.

Како време лечи све ране, тако ће и Богдановић срести госпођу Милку, бившу супругу Вукоте Божовића из Пожаревца. Десила се љубав. Али, није могло да дође до брака. Испречили су се административни проблеми. Црква је била упорна и није хтела да да дозволу да се Милан и Милка венчају. Тако је Богдановић одлучио да пређе у ислам. Отац писца и карикатуристе Зука Џумхура био је главни имам у Војсци Краљевине Југославије, посаветовао га је да то учини у џамији у Нишу, како би избегао пажњу јавности, па се Милан од нишког муфтије вратио као Мефаил Богдановић. Све до 1941. у легитимацији писало му је "Милан-Мефаил Богдановић".

Мешовити брак Мефаила и Милке

"Политика" 15. септембра 1937. године преноси текст свог дописника из Ниша: "Поводом преласка г. Милана Богдановића у ислам сазнају се следеће појединости:

Почетком јуна ове године г. Милан Богдановић, професор и књижевник из Београда, дошао је у Нишки имамат и изјавио да жели да пређе у ислам. Том приликом он је предао молбу да пређе у исламску веру.

Хоџа је узео изјаву г. Богдановића у записник и затим му дао потврду, да је прешао у ислам. Г. Богдановић је после тога отишао у Шеријатски суд где се венчао са гђом Милком, бившом женом Вукоте Божовића из Пожаревца.

Г. Богдановић је приликом преласка у ислам добио име Мефаил. Г. Богдановић се гђом Милком венчао 10. јуна. Гђа Милка је иначе рођена Михајловић из Београда. Брак који је закључен између г. Богдановића и гђе Милке је мешовит, јер је жена остала у православљу."

Ова зграда у центру Београда ЧУВА ТАЈНУ ПОСЛЕДЊИХ ОБРЕНОВИЋА: Бела лепотица где су се састајали љубавници (ФОТО)