ВЕЧИТА ТАЈНА ТРЕЋЕГ МЕТКА ЛЕБДИ НАД ЂИНЂИЋЕВИМ УБИСТВОМ! Политичка позадина остала НЕЈАСНА! Да ли је ЗАПАД имао улогу?

Српски Кенеди постао је, без сваке сумње, Зоран Ђинђић. Свакако не по пореклу, али по нади коју је пробудио, контроверзама које произвео, младости, новим методама, онда коначно по погибији која је у једнакој мери била брутална, сумњива и кобна.

Зоран Ђинђић је тог марта 2003. имао пуних педесет година. Био је први српски премијер кога је поставила демократски изабрана Скупштина после Николе Пашића. Прве две године 21. века обележила је његова занимљива, демијуршка, али такође разорна и цинична активност, према којој нико није био равнодушан. Овај други председник Демократске странке био је пре тога председник Скупштине града Београда, народни посланик, градски и општински одборник. Убијен је као тек други од осамдесетак дотадашњих председника српске Владе.

Званична верзија атентата од 12. марта 2003. своди се на неколико једноставних чињеница и недоказаних каузалности. Председник Владе, реформиста и демократа, био је у сукобу са дубоком државом бившег режима, док је његов најзначајнији коалициони партнер из 2000. године, тадашњи председник СР Југославије Војислав Коштуница, почео да пактира са дубоком државом и странкама бившег режима. Ђинђић је, према овом тумачењу, желео Србију темељно да модернизује и "европеизује" (приближи је ЕУ и САД), а на том путу су били сарадња с Хашким трибуналом и обрачун са организованим криминалом. Сукоб с мафијом и с њом сраслим елементима у МУП, Војсци Југославије и службама безбедности водио је ка радикалном исходу.

Само неколико недеља након што је стварањем Државне заједнице Србија и Црна Гора нестало и последњег учешћа ДСС и црногорске Социјалистичке народне партије у власти, ДС је требало да преузме полуге моћи у заједничкој држави, а Ђинђић се спремао да започне борбу са организованим криминалом. Само три дана пре него што је законским променама и завршетком истраге наводно требало да дође до хапшења криминалне групе око Душана Спасојевића и Милета Луковића - "земунског клана" - и бившег команданта Јединице за специјалне операције пуковника Милорада Улемека, догодио се атентат на српског премијера.

Премијер је убијен на улазу у зграду Владе хицима из снајперске пушке... Истог дана проглашено је ванредно стање. Влада је за убиство оптужила групу криминалаца из "земунског клана" и Милорада Улемека. Наредних седмица већина оптужених је ухапшена.

Атентатор је био Звездан Јовановић, официр ЈСО кога су ухапшени издали властима, а он сам је у истрази признао злочин.

Током потраге није било ни борби ни отпора, али су у близини једне куће у Мељаку убијене вође "земунског клана" Душан Спасојевић и Миле Луковић. Током трајања ванредног стања и полицијске операције "Сабља", ухапшена су и двојица саветника Војислава Коштунице - Раде Булатовић, саветник за питања безбедности, и генерал Аца Томић, саветник за војску. Они су се, наводно, састајали с припадницима "земунског клана".

Недоумице око деловања великих сила

"Политичка позадина" атентата постала је нека врста мантре припадника ДС и савезника. Она се, међутим, завршавала с Војиславом Коштуницом. Коштуница није ухапшен за време трајања ванредног стања, а Владина већина се до краја године, захваљујући странчарским и непромишљеним потезима осула и ДС је изгубио изборе.

Следеће године Коштуница је постао премијер Владе, коју је мањински подржавао старорежимски СПС.

Милорад Улемек се предао полицији пролећа те, 2004. године.

На суђењу које је трајало наредне четири године осуђени су извршиоци и њихови саучесници, а листа криваца завршила се на Улемеку као највишем (пензионисаном) официру, и тиме државном службенику осуђеном за атентат.

Током процеса судију Марка Кљајевића заменила је Ната Месаровић, која ће касније постати председница Врховног суда.

Највећи проблем овог на суду прихваћеног и пресуђеног решења представља мотив.

Постојало је уверење да ће припадници ЈСО бити испоручени Хагу, али њега су ширили медији који су блиски САД и савезницима. Први списак наводно оптужених објавио је бањалучки "Репортер". Страх од прогона организованог криминала свакако није могао бити пресудан. Српски криминалци никада, ни пре ни после тога, у таквим условима нису нападали или убијали високе државне функционере. Случај другог клана - "Макине групе" - показао је сву неефикасност државе чије установе нису обједињене и обавезане нечим тако екстремним као што је убиство премијера.

Другу недоумицу представља деловање великих сила. Сведоци смо бар неколико случајева када су велике силе спречиле атентате на председнике и премијере независних држава. Западне службе показале су у Хашком трибуналу колики степен надзора имају над највишим политичким представницима балканских народа. Притом, истрага је показала да је у "земунском клану" деловао и Србин који сарађује са ЦИА.

Ђинђићева влада није била баш у тој мери реформска и проевропска како су је њене апологете представљале после његове погибије. Реформе су ишле споро, са много недоумица. Коначно, не баш привржен идеологијама и политичким уверењима, Ђинђић је припремајући Србију за изборе 2004. успео да спречи избор председника Републике, првих људи судства, учинио је спорним педесетак посланика ДСС - због чега је његова влада месецима водила прави рат с Врховним судом. Милошевића је испоручио без донесеног Закона о сарадњи с Хашким трибуналом - на основу уредбе.

Уочи најављеног обрачуна с мафијом било је извесно да су поједини високи функционери власти у дослуху с првим људима "земунског клана".

Чак и планирани обрачун с мафијом био је одлаган због неспремности владајуће већине у Народној скупштини Србије - у којој није био ДСС! Ђинђић је, управо због те разнородности и недисциплинованости својих савезника, покушао да стекне комотнију већину одузимањем посланичких мандата ДСС. Овај поступак је образложен њиховим нередовним присуством парламентарним седницама. Због овога је Влада ушла у сукоб с Врховним судом, који је пресудио да мандати буду враћени ДСС. Коначно, Влада је попустила, мандати су враћени ДСС, али је пре тога судија Александар Симић, раније члан Демократске странке, цитирао једног познатог правног мислиоца према коме "Врховни суд нема силу на располагању, али даје право свакој сили."

У таквим условима припадници "земунског клана" почели су да планирају атентат на премијера Ђинђића. [...] "Земунски клан" је, дакле, своје последње везе с припадницима власти Републике Србије прекинуо тек у јануару 2003, свега два месеца пре атентата на премијера Ђинђића.

Питање Џозефа Бајдена

Ђинђићева Србија се по цену тешких одрицања "вратила у свет", тачније, у међународне установе, али ДЗ СЦГ за његовог живота није примљена чак ни у Савет Европе. Сенатор Џозеф Бајден, будући председник САД, тврдио је неколико месеци пре атентата у Немањиној улици да политику Слободана Милошевића настављају двојица српских вођа, Коштуница и Ђинђић.

Личне везе појединих демократа са светом криминала

Питање веза целокупног ДОС-а с подземљем посебна је и врло сложена тема.

Криминализација друштва настала захваљујући рату, санкцијама и ауторитарном режиму, учинила је да политичари буду упућени на криминалце, баш као што су привреда и јавни живот били дубоко корумпирани. Одбијање Милошевића да прихвати изборне резултате поставило је питање отпора полицији и војсци које би режим супротставио грађанима. Старе везе опозиционара са безбедносним структурама и њима подређеним криминалним клановима тада су биле ојачане и проширене. О учешћу чланова "сурчинског клана", те наводно кључној улози Јединице за специјалне операције у преврату од 5. октобра, много је писано. Без обзира на то што су домаћи и страни центри моћи већ успели да придобију полицијске и војне команданте до тада одане Милошевићу, баш као што је и народна подршка режиму пала на најнижи ниво, овај споразум имао је велики значај и посебно је био цењен међу вођама ДОС. Одатле и блискост током првих година демократске владе. До спора је дошло из неколико разлога, али најважнији међу њима је што је Влада наставила да пружа подршку делимично легализованом делу ових криминалних организација на чијем челу је био Љубиша Буха Чуме.

О личним везама првих људи Демократске странке са светом криминала много је говорено и спекулисано. Чињеница је да је Чедомир Јовановић, председник посланичке групе ДОС у Народној скупштини Србије и каснији потпредседник српске Владе, посећивао криминална седишта, обилазио криминалце у затвору, славио и друговао с њима. О свему томе сведочио је и један од кључних заштићених сведока Дејан Миленковић Багзи, који је полицији и одао Спасојевића и Луковића. Међутим, овом сведочењу, кад је реч о везама и односима сведока с премијером и другим припадницима власти, тужилац није поклонио посебну пажњу.

Први пут атентат је намераван кад се премијер враћао с Копаоника. Атентатори су одустали од своје намере. Други пут је, приликом премијеровог пута у Бањалуку, на путу за аеродром каснији заштићени сведок Миленковић Багзи покушао да камионом изазове саобраћајну несрећу и омогући атентаторима да убију премијера и његове пратиоце.

Покушај није успео. Миленковић је ухапшен, али је убрзо пуштен из притвора. Злоупотреба виших инстанци у полицији и судству тада је оправдавана наводном нестручношћу Ђинђићевог обезбеђења. Индикативно је да се амбасадор САД тада противио Ђинђићевом путовању у Бањалуку, па је помоћница министра спољних послова покушавала да разговара с премијером и увери га да би требало да одложи ово путовање.

Иако је у почетку одбијао озбиљност овог покушаја атентата, премијер Србије је касније дао изјаву у којој је јасно осудио оне који су пустили Миленковића и устврдио да је био жртва покушаја убиства.

Затварање круга око премијера

Око премијера се затварао круг: неколико дана пред наводно планирано је хапшење припадника "земунског клана" на основу сведочења Љубише Бухе, који је претходно дуго бежао пред "земунцима", његов блиски сарадник Чедомир Јовановић отпутовао је у иностранство на одмор. Шеф његовог обезбеђења Владимир Вукосављевић поднео је оставку. "Земунци", потенцијални атентатори, нестали су из јавности. Њихови праћени телефони су искључени. Премијер је, међутим, наставио са дотадашњим радним распоредом и животним навикама.

Хитно реновирање места злочина буди сумњу у званичну верзију

Према пресуди, атентат је организован са два мотива: да би била заустављена сарадња с Хашким трибуналом и прекинут рад Специјалног тужилаштва. Тек у позадини свега, често спомињан у медијима, био је државни удар. Циљ преврата требало је да буде успостављање друге владе, али је остало нејасно ко би био на њеном челу. Док су из ДС углавном оптуживали Коштуницу и ДСС, било је индиција да би то требало да буду снаге Милошевићевог режима, али спомињане су чак и намере првих људи "земунског клана" да лично ступе у будућу владу. Необично је, међутим, да за учешће у преврату оптужују и оне који су у то време планирали да трајно оду из Србије, између осталог и због тога. Супруга заточеног Слободана Милошевића, коју више није штитио посланички имунитет, отпутовала је нечујно у Руску Федерацију, где се још 2000. склонио њихов син Марко. Војислав Шешељ је само месец дана раније морао да испуни обећање и добровољно се преда Хашком трибуналу. Главна тужитељка трибунала Карла дел Понте забележила је да јој је Ђинђић, на њен захтев да испоручи Шешеља - који је одавно био најавио да ће се у случају подизања оптужнице добровољно предати - рекао: "Узми га и немој да га враћаш." За разлику од премијера Србије, председник Српске радикалне странке није крио анимозитет према политичком противнику. На збору с којег је отпутовао у Хаг, где ће боравити пуних дванаест година, најавио је крваве дане. Његов заменик и будући председник Србије Томислав Николић тражио је од окупљених да недавно повређеном Ђинђићу пренесу да је и Тито пред смрт имао проблеме с ногом. Ипак, ако је циљ атентата био преузимање власти или заустављање сарадње с Хагом, зар није било логично да први људи старог режима макар још мало остану у Србији?

На Ђинђића је пуцано из снајпера док је покушавао да уђе у зграду Владе. Када су аутомобили прилазили Влади, није било радио-везе између колоне у којој се налазио и обезбеђења у Влади. Није радила сигурносна камера. Тунел којим би колона ушла у зграду Владе био је затворен због радова.

Било је то у среду 12. марта 2003, у 12.45.

Премијера су погодила два метка, један од њих у срце. Заједно с њим рањен је и Милан Веруовић, један од његових пратилаца.

Ђинђић је тренутно подлегао смртним ранама.

И док је званична прича о убиству одмах прихваћена, питање његове политичке позадине одузето је судству и предато политици. Док је расправљано о томе да ли су иза атентата ДСС или странке бившег режима, наводно несумњива одговорност за атентат заснована је на спорним доказима необичне судбине. Милорад Улемек Легија, будући најзначајнији осуђени, трудио се да га 12. марта виде далеко од зграде Владе и центра града, али је по расписивању потернице побегао. "Земунски клан" се распао одмах по увођењу ванредног стања. Атентатор Звездан Јовановић ухапшен је на основу изјава ухапшених припадника клана, али осим признања које је касније порекао, пошто му је наводно било запрећено породици, није било других доказа. Пушка којом је премијер, наводно, убијен пронађена је сумњиво лако и практично није била сакривена. Она није неспорно доведена у везу са атентатом. ДНК узорци важни за истрагу су се "покварили". Злочин никада није реконструисан. Сведочења су била неуједначена, а атентаторе практично нико од очевидаца с лица места није препознао. Ђинђићеви пратиоци чули су сви до једног звук три испаљена метка. Сећали су се и да је премијер стајао лицем окренут ка споредном улазу у Владу, а не леђима. Притисци који су довели до измене већине њихових исказа и изолације Веруовића, који је остао непоколебљив у свом сведочењу, као и брзо реновирање места злочина, будили су основане сумње у званичну верзију.

Убиство Спасојевића и Луковића за време трајања акције "Сабља" било је такође сумњиво.

Носили су са собом тешко наоружање, али је код њих пронађено свега десет евра. На њима су били видљиви трагови мучења. Предаја Милорада Улемека Легије, маја 2004, ништа није променила у нашим сазнањима. Акција "Сабља" расветлила је још седамнаест убистава, међу којима и погубљење Ивана Стамболића, бившег председника Председништва Србије, и убиство на Ибарској магистрали. Улемек се предао из сасвим нејасних разлога два месеца након формирања прве, мањинске владе Војислава Коштунице. На суђењу није рекао ништа ново, а суочио се с максималним казнама робије, како за убиство Зорана Ђинђића тако и за случајеве Стамболића и Ибарске магистрале. Индикативно је да су се с њим после предаје прво састали министри унутрашњих послова и правде, директор Безбедносно-информативне агенције, директор РТС-а и премијер Војислав Коштуница. Није познато о чему су разговарали.

Извор: Србија Данас/Новости/Чедомир Антић (Из књиге "Убиства у српској историји" у издању "Вукотић медиа")