ЗАБОРАВЉЕНИ ХЕРОЈ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: На њега је бачена бомба, остао без руке, а из тела му извађено нешто незамисливо (ВИДЕО)
За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима
Изгубио је шаку, имао 17 убодних рана, али његово јунаштво у Великом рату је ипак заборављено.
Један од највећих хероја Првог светског рата, који је својим херојством показао како се воли своја земља и који је био пример неустрашивости тадашњим, али и многим будућим генерацијама, Будимир Давидовић, преживео је оно што би мало ко успео.
Учесник Балканских и Првог светског рата, као поднаредник српске војске. За своје јунаштво одликован је највишим војним одликовањима, са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом.
Будимир је био извиђач. Улазио је дубоко у непријатељску територију, шуњао се и снимао Бугаре и Аустроугаре и некако, увек успевао да се неопажено врати.
Прошао је албанску голготу, стигао до Крфа и био један од учесника пробоја Солунског фронта. Почетком 1918. године јавио се у јуришну чету и ту је приликом напада на положаје Крвави Зуб - Обла Чука, Кравице - Западни Ветерник, био рањен са седамнаест убода у борби прса у прса. У току борбе на њега је бачена ручна бомба због које му је ампутирана десна рука и у болници је извађено из његовог тела седамдесет четири парчета од бомбе.
Док се опорављао у билници посетио га је француски генерал Гијом. Прича каже да је он скинуо са својих груди Орден француске Легије части и пружио га Будимиру.
Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци– рекао је генерал.
Због свог инвалидитета није могао да ради свугде, па је био присиљен да ради прво у надници, после је носио млеко у Чачак, био монополски контролор, служитељ у пореској управи… све само да преживи. Био је стар, изнемогао и са својом женом и децом живео на ивици сиромаштва, чак је у једном моменту упутио и писмо председнику српске владе Милану Недићу у којем је тражио помоћ.
Доживео је дубоку старост. Умро је 1980. у 90. години живота у Чачку где од 1992. једна улица носи његово име.